Да ли је то у људској природи или једноставно само навика, али тек када се негде, на некој тачки земаљске кугле, догоди катастрофа, као што је последњи земљотрес на Хаитију, почињемо да размишљамо шта је такву катаклизму могло да предупреди. Да су грађевинари стуб заштите од земљотреса и није новост. Међутим, правила и прописи за градњу разликују се од земље до земље.

Тек после разорног потреса у Скопљу 1963., СФРЈ је 1964.године, према речима професора Грађевинског факултета у Београду др Ратка Салатића, усвојила Привремене техничке прописе за грађење у сеизмичким подручјима.

– Тада је почела да се примењује вертикална бетонска серклажа у зиданим објектима којом је у знатној мери појачана сеизмички отпорност. Пре тога су се постављале само хоризонталне серклаже у оквиру бетонске таванице. Према овим прописима, све веће конструкције морале су да се раде са

вертикалним бетонским елементима. Зато су зграде саграђене после 1963. боље од претходних. Године 1981. појавио се нови правилник с неколико допуна. У Европи је на снази „Евро код 8”, који код нас још није уведен, али је преведен на српски. И даље важи допуњени правилник из 1981. – објашњава др Ратко Салатић.

Када неимари добију сеизмичку карту подручја, додаје он, на којој је означено колико се јак земљотрес на том терену може очекивати, тада могу да пројектују здање које ће моћи да издржи 7, 8 или 9 степени Меркалијеве скале.

– Београд је, на пример, у осмој зони. Зато све мора да се гради за осми степен потреса. Сеизмички прорачун градње односи се на хоризонталну силу јер померање тла тако помера конструкцију. Све је описано и прописано у 200 чланова правилника. Извођачи радова најчешће избегавају тзв. узенгије које су веома битне за учвршћење бетонских делова. Као професор Грађевинског факултета нисам задовољан свим пројектима, није довољно рећи потребно је толико арматуре и завршили смо причу – наглашава наш саговорник.

Иако је стари правилник превазиђен, добро је што је цела Србија прецењена у погледу сеизмичког ризика.

– Уколико се прописи заобилазе и штеди на материјалу, у случају евентуалних потреса очекивана је већа штета него што би била да су грађевински радови спроведени у складу с прописима. Трусови који се дешавају свуда у свету морају да буду озбиљна опомена: и за државу, и за инжењере и за инвеститоре. Интерес државе није јефтина, већ стабилна и сеизмичка отпорна градња. Зграде морају да потрају најмање 50 година. Цео правилник је својеврстан статички прорачун и ако се он примењује све грађевине су отпорне на сеизмичко разарање. Да ли је у животу, баш, тако? У одговору на ово путање јављају се велике разлике – наглашава професор Салатић.

Пример за то је земљотрес у Мионици и ваљевском крају од пре неколико година.

– Погледате ли податке, видећете да то, уопште, није била јачина која би направила онолику штету. Уништене су и нове зграде, што значи да прописи нису поштован. Такве пропусте и држава и ми смо плаћали следећих седам година обнове – наставља Салатић, подсећајући на лошу занатску праксу. – У Бањалуци, рецимо, и после земљотреса зидају сеизмички небезбедне зграде. У Србији је прилично добро, али се не поштује све из Правилника: највише се „штеди” на хоризонталној бетонској арматури, узенгијама, а она је одлучујућа за сеизмичку отпорност.

Највећа невоља у Србији је надоградња. Зато је право питање шта би се с таквим зградама догодило код мањих и директних земљотреса.

– У тим случајевима и сам пропис је веома лош јер надоградњу спомиње само у једном члану, а онда је то препуштено индивидуалним тумачењима и наравно у већини случајева прихватају се лакши прорачуни да би инвеститор јефтиније прошао. И надоградња у Београду није обрађена сеизмички како треба. Засад само имамо срећу што нисмо имали велике земљотреса, нити их очекујемо. Довољни би били и мањи потреси како би се показали недостаци код таквих зграда – додаје Салатић.

Али надоградња је сасвим други прорачун, истиче он, посебно што се ради на зградама које нису ни биле сеизмички отпорне, већина су старе, изграђене пре 1963. године, без вертикалне серклаже већ само хоризонталну.

– Таква надоградња је потпуно небезбедна. Прве надоградње су почеле, плашљиво, само кров, затим мансардни кров, на који су ишле и по две три етаже и то сада више није надоградња, већ имате већу надограђену зграду од основне. Поред тога, после Другог светског рата, рецимо у Београду, било је доста зграда на којима је рађена надоградња и сада се то третира као постојеће стање, па се сад и на то још надограђује. Ту нема говора о статичкој сигурности ни код мањих потреса, а камоли код неког озбиљнијег земљотреса. Међутим, све може да се ојача, али то више кошта, а неко ко направи два стана изнад не исплати му се да целу зграду ојачава. Уосталом, он је и почео надоградњу зато што је јефтинија. Срећом, код нас се још није догодио такав земљотрес и зато се и наставља таква лоша пракса. Хаити треба да нас опомене да нисмо богом дани да нам се ништа не деси. Као што морамо да се плашимо поплава и припремамо за њих тако морамо да се понашамо и када је реч о земљотресима – упозорава др Салатић.

Гордана Башовић