Свакога јутра Деки Шверцер са прозора посматра колону људи који чекају да сервирка Центра за социјални рад заграби кутлачом врео грашак и уручи им порцију дневног оброка. Деки се још није спустио у народну кухињу у Солунској улици на Дорћолу, јер је још способан да брине о себи и породици, што га сврстава у ред непризнате касте српских алхемичара: један је од оних који ничим напуне стомак.

– Не можете да замислите какве ђаконије спремам за 50 динара дневно – каже четрдесетседмогодишњи кулинарски револуционар, који складишти своју тајну рецептуру и спрема се да објави књигу која би представљала микс жанрова: поетику Алије Сиротановића, сваштарство Џејмија Оливера и филозофију макробиотичких гуруа.

Свој надимак је стекао када је крајем осамдесетих година организовао ланац шверца дуксева, фармерки и остале робе из Истанбула за Београд. Биле су то златне године за њега и земљу по којој је ваљао текстил из Стамбола.

Васпитаван у социјалистичко-самоуправном духу, и он и земља, не слутећи да ће да се разбију у парампарчад, понашали су се као пијани милионери: трошили су као да ће сто година бити мир, неспремни да ће сутра избити рат. Као проверени пацифиста, Деки је избегавао фронтове по Хрватској и Босни, али је славно погинуо на фронту транзиције, флуидној дефиницији претакања друштвеног богатства у џепове стотинак породица.

Брзо је спискао све црноберзијанско богатство, тумарао Београдом радећи ситне послове, али је судбина била прилично благонаклона према њему, када је крајем деведесетих добио око 40.000 дојч-марака од продаје очевог стана. Деки је претпостављао да ће том транзицијом у капитализам декретом постати капиталиста, док ће радници и сиротиња нестати заједно са Марксовим књигама. Уложио је све у приватну фирму коју је основао, нудећи се као заступник за увоз светски познатог пива чији бренд краси дресове Ливерпула. Крупни играчи су за пола године избацили Декија из екипе, и он је са женом и две ћерчице, без посла, стана и орденом наивчине првог степена, заглавио у дуговима и црној рупи сиромаштва.

Стари ортаци, којима је давао дуксеве на вересију, бескаматно га кредитирају пакетима јаја и остацима колача. И даље бриљантно избегава повериоце, крије се од порезника, док његове талентоване ћерке ноћу одлазе у школу и свирају на клавиру, освајајући награде на такмичењима за музичке таленте.

Ипак, он у себи не може да пробије унутрашњу баријеру која га спречава да се спусти степеницама из стана који изнајмљује, стане у ред људи које једе глад, и евентуално запева неки жешћи народњак са Љиљаном Вујасиновић. Шездесетпетогодишња пензионерка седам година понавља исти ритуал. Пева, игра, једе скувано поврће и хлеб, захвали држави што брине о сиротињи, или се понекад изнервира, па је отера у…

– Не падам у депресију. Ако се и убедачим, има лекова – каже шездесетпетогодишња пензионерка, инвалид прве категорије. Стари капут, старе чизме, стари џемпер, старе успомене: муж са којим се свађа у леденој гарсоњери и син који је са троје деце побегао што даље. Љиљана једе једанпут дневно, осам година. Жене је упозоравају: ако превише пева и ђуска, изгубиће калорије које је унела.

И њена пријатељица је три године стални гост мензе без наде. Њу и сина помаже брат. Отпустили су је из научног института. У педесетој години њене шансе да се запосли једнаке су шанси да добије на лоту. Али, не зато што нема среће, већ зато што нема 40 динара за једну комбинацију од седам бројева.

Исмет у старој вијетнамци чека оброке за супругу и двоје деце. Од прошле недеље гост је једне од 30 народних кухиња у Београду. Почетком године у граду је било 5127 људи сличних њему. У мају 5300, а у септембру 5723. У Београду читав један град од 100.000 људи живи на граници сиромаштва.

– Јело је вруће и бар напунимо стомак. После са сином одлазим и тражимо храну по контејнерима. Људи бацају смрзнуту храну, као да знају да је то за мене десерт. Син корача једном, ја другом страном улице – каже Исмет, а онда спорим ходом одлази по репете, јер се често догађа да се неко од 114 особа са списка у Солунској 17 не појави. Јутрос није стигао млади дијабетичар. Добио је упалу плућа.

– Тај младић је потпуно уништен. Али стално пише молбе, тражи посао. Џабе, нико га неће – прича сервирка. Чисти празне казане. Зна биографије свакога са списка прилепљеног на улаз мензе увучене у двориште. Име и презиме, годиште, матични број и дописана имена двадесетак нових.
Али, на том бирократском попису не наводи се да је један од Исметових синова убијен пре неколико година; да му је жена душевни болесник; да је Исмет неспособан за рад јер је оболео од ангине пекторис; да је његов здравствени картон дебљи од сабраних дела Боре Пекића; и, коначно, да је крупни човек невероватно спокојан.

– Док је Бога и контејнера, преживећу!

Губитници на пробоју транзиционог фронта из Солунске 17, према истраживању тима потпредседника владе за имплементацију Стратегије за смањење сиромаштва, припадају најнижој касти српског друштва. Има их око 700.000 и живе испод линије сиромаштва (9,2 одсто становништва). Дакле, сваки десети грађанин Србије је гладан!

То су особе које месечно троше испод 8.360 динара. У суму су укључени трошкови за храну (око 2.000 калорија дневно по појединцу) и одевање, услуге, комуналије и становање. Оно што посебно забрињава, напомиње менаџер владиног тима Жарко Шундерић, јесте да је 2006. године 8,8 одсто нације било сиромашно, 2007 – 7,7, а 2008 – 7,9 одсто. Први пут од 2000. године, зауставља се пад сиромаштва и то је био сигнал да влада направи пресек за прву половину 2009. године. Број сиромашних повећао се за око 107.000 људи!

Ко су људи без наде у Србији, они који морају да уносе око 2.000 калорија дневно уз државну рецептуру? Жарко Шундерић каже да је највећи број тих људи незапослено (20 одсто од њих је сиромашно), затим Роми, неградско становништво, старији од 65 година, деца до 14 година, особе са инвалидитетом.

– Од свих људи који су сиромашни, 71 одсто имају само основну школу, или немају чак ни то. Шта држава може да уради? То је, разуме се, отварање нових радних места. Зато се држава труди да што више расположивих средстава уложи у запошљавање људи који тешко налазе посао. Последња статистика из априла 2009. године бележи да у Србији има 16,4 одсто незапослених, док их је 2008. било – 14,8, што значи да је посао изгубило 90.000 људи. Синдикати помињу број од 140.000.

Одлазећа Живковићева влада је усвојила у октобру 2003. године план стратегије за смањење сиромаштва. И тим који ју је спроводио деловао је под надлежношћу потпредседника владе, који покрива сектор економског развоја. Данас им је шеф Божидар Ђелић. Влада је подвукла циљ који је желела да постигне: да се број сиромашних преполови до 2010. године. Крајем 2003. године, 14,3 одсто људи је живело испод границе сиромаштва. Те године је, за разлику од статистичких показатеља, 25 одсто људи сматрало себе сиромашним.

– Имали смо златне године пред собом, раст бруто друштвеног производа био је више од 5,5 одсто, стране директне инвестиције нису падале испод две милијарде евра годишње, имали смо консолидацију области социјалне заштите (пензије, дечји додаци и материјално обезбеђење породице). Тако је 2007. године број сиромашних преполовљен, према анкети о животном стандарду, коју су радили Републички завод за статистику и Светска банка – сећа се Шундерић.
Показатељи повећаног броја сиромашних крајем 2008. године поклопили су се са објавом да је светска економске криза дошла по свој данак и у Србију.

Али, ако би се број најсиромашнијих мерио према стандардима ЕУ, где су сиромашни они који живе испод 60 одсто медијане, или, упрошћено речено, они који примају мање од 60 одсто просечне плате, број сиромашних у Србији био би знатно већи. Владин тим поседује тај податак за прошлу годину – према бриселској статистици, број сиромашних 2008. у Србији износио је 13,2 одсто! Цветковићев кабинет не поседује методологију за израчунавање сиромаштва коју користи ЕУ, како би имала упоредиве податке о сиромаштву.

Шундерић каже да влада преговара са ЕУ, како би у 2010. години имала упоредиве податке са свим земљама бриселског царства. Чланством у ЕУ, она ће нам постати обавезна.
– Из Брисела су нам рекли да нам та методологија није неопходна, али, ми их јуримо. Европу у овом тренутку не занима сиромаштво и социјална укљученост тих категорија становништва, али, као земља кандидат за чланство, Србија преузима обавезе да ће свој систем и у областима запошљавања, образовања и социјалне заштите ускладити са Бриселом.

Ако смо већ одлучили да градимо богато друштво, има ли ту места за сиромашне? Деки Шверцер је две године живео са приходима који су толико маргинални, да се сматрају статистичком грешком. Број калорија које је уносио пркоси свим законима медицине, јер је показао да, ако једну јабуку исечеш на кришке, можеш да живиш барем три дана. Није се предао, није секао прст, вођен паролом: „Држава не може да помогне себи, како ће тек мени”. Живахнији него икад, пошто је недавно нашао посао за 500 евра месечно, очајни српски домаћин опет поприма све карактеристике дорћолског Дел Боја: – Следеће године, у ово доба, постаћу милионер!

Александар Апостоловски
-----------------------------------------------------------
Недостаје око 57.000 ланч-пакета

Црвени крст Србије повећао је број оброка у народним кухињама са 21.935 почетком ове године на 25.435 током септембра. Потребе за бесплатним оброком има 30.700 људи, али, с обзиром на то да нема довољних количина хране, тренутно у Србији ради 55 народних кухиња. Поред куваног оброка, према анкети Црвеног крста, постоји потреба за још 56.859 ланч-пакета за угрожене који живе у удаљеним сеоским домаћинствима и који немају могућност да дођу до народних кухиња.
-----------------------------------------------------------
Потхрањено 150.000 деце

У Србији је директно потхрањено 150.000 деце, док је 450.000 малишана на неки начин погођено сиромаштвом. Најугроженија су деца до 14 година старости.