Када су улетели у вртлог транзиције, Срби и остале етничке заједнице, веровали су да ће их капитализам увести у нову класу богатих. На крају 1999. године, после бомбардовања НАТО-а, присетимо се, марка је вредела 22 динара, а просечна плата је у Србији пала на свега 60 марака.

Просечна нето зарада у септембру 2006. године износила је 22.259 динара, или 271 евро по курсу на крају месеца. Тако је просечна плата премашила исплате из маја 1991, када је износила 268 евра и приближила се рекордним вредностима из друге половине 1990. и прва четири месеца 1991, као година пре санкција (мај 1992).

Просечна нето зарада у Србији овог септемба била је 32.969 динара (352 евра). Просек плата у Србији за јануар износио је 28.230 динара (око 330 евра) чиме је достигнут ниво зарада из„златне“ 1989. године. Међутим, за разлику од плата, реални друштвени производ, било да се рачуна у динарима или у страној валути, још увек заостаје за друштвеним производом оствареним у години која је претходила распаду СФРЈ.

Зато, када говори о транзицији, психолог Жарко Требјешанин упозорава да се исувише велика пажња поклања транзицији као економском и правном процесу.

– Занемарује се да је транзиција процес који се одвија у људима. Мало се говори о менталној, психолошкој транзицији. Људи морају да прихвате нови систем вредности, нова правила игре, прецизира Требјешанин.

Он подсећа: „Ми можемо да приватизујемо, да доносимо сетове европских закона, али, у људима остају системи вредности социјалистичког друштва. Ту се дешавају ломови. Људи су навикли да раде минимално, очекујући да живе без посебног напора, без унутрашње промене у филозофији рада“.

Због тога, констатује наш саговорник, добар број људи жали за временима када су имали сигурност. Сада иде криза, када ће многи изгубити посао.

Оно што, међутим, у Србији није добро, примећује Требјешанин, јесте сумња – да ли ће критеријум за отказе бити тај што није вредан или квалитетан, или ће се послови задржавати по рођачкој или политичкој линији.

– Имате људе који су добри радници, али су просто вишак. Држава мора да заштити те људе. Овде није као у САД или Немачкој. У Србији је тешко наћи други посао. Тај губитак није само материјалан: отпуштени човек губи самопоуздање, самопоштовање, углед у друштву, више га не поштују ни у породици. Постаје најнижи на друштвеној лествици.

Требјешанин препоручује да људима треба објашњавати у какав систем улазе, како да се понашају, треба их припремити да се „прешалтују“ на друге послове.

– Ту је велики проблем, јер та група није хомогена. Веома важна компонента је, такође, старост људи. Људима изнад педесете је најтеже.

Он наглашава да и у систему образовања, децу треба припремати за живот, на иницијативу, оштру конкуренцију.

-----------------------------------------------------------

Брига за слабе тркаче

Најстабилније земље, сматра Жарко Требјешанин, схватају да нису сви људи једнаки у погледу способности.

– Као што је друштво одговорно за болесне и неспособне, оно мора да помогне људима који нису способни да трче трку. То је знак зрелости једног друштва. Као што је демократија спремна да заштити мањине, тако друштва штите оне који не могу да се снађу у транзицији.

А. А.
-----------------------------------------------------------

Укратко

. Ми са сиромаштвом имамо богато искуство.

. Укините часове физичког. Деца нам после њих увек огладне.

. Идемо ка богатом друштву. Сиромашне остављамо код куће.

. Празан стомак, пуне кладионице.

. Штрајк глађу се узима пре јела, на празан стомак.

. Толико смо осиромашили да старији немају за пиво и цигаре, а млади ни за дрогу.

. Ми немамо милионере. То што видите лимузине и виле су халуцинације од глади.

. Мој тата сваког првог прими плату. И ту је крај приче.

. Многи сањају боље јуче.

Д. Минић Карло