Предуслов за сузбијање хулиганизма, сматра социјални психолог Драган Попадић, јесте да држава упути недвосмислен сигнал да ће се борити против ове појаве. Распиривању хулиганског насиља у Србији, каже наш саговорник, погодује друштвени амбијент.

– Свака појава постоји у оној мери колико друштво то допушта. Хулиганизам је био веома толерисан у јавности, а назив тог феномена означаван је различитим еуфемизмима. Најчешће су третирани као „навијачи” и кад њихово понашање нема везе са спортом или навијањем. То је као кад би неко рекао „возачи ГСП-а прегазили су данас троје људи”. Тако је настала „слободна зона” за испољавање насилничког понашања. У таквом окружењу, они који ступају у контакте са навијачима треба да их избегавају јер испада да је нормално да они испоље агресивност. Крив је, фактички, онај ко их се није клонио, а не агресор – сматра Попадић.

Он истиче да је у српском друштву прећутно подржавано „добро” насиље мотивисано „патриотизмом”, које насилнику у јавности даје опрост за претходне изгреде.

– Миладина Ковачевића, осумњиченог за брутално пребијање човека у САД, из Америке је избавио државни службеник а онда му је уприличена посета нашој скупштини. Такве поруке су видљивије од, на пример, програма превенције насиља у школама, јер децу упућују на то да је свет прављен по мери насилника а да су све остало приче за наивне – објашњава Попадић.

Насилници, упозорава он, врло добро „читају сигнале” о прећутно допуштеним стварима. Агресивност испољавају искључиво према групама које у друштву имају статус „жртвеног јарца” и против којих мисле да могу проћи некажњено.

– Хулигани су палили џамију, а никад, рецимо, полицијску станицу. Баш као што ће неко ко данас ломи столице на стадиону, сутра у продавници поштено платити оно што купи. Они препознају ситуације у којима могу да испоље насиље према неистомишљеницима – сликовит је Попадић.

Важна је, додаје он, и припадност групи. Док су „међу својима”, хулигани се понашају другачије него кад су сами.

– Припадност групи даје им анонимност. Није исто кад хулигани, на пример, ломе нечији аутомобил као „неколико навијача” и кад то ради појединац. Унутар групе владају и посебне норме, које им унутар ње дају моћ и славу – закључује Попадић.

Д. Буквић