Један наш познати политичар не тако давно рекао је председнику једног од наших највећих клубова, пошто му је овај захвалио на понуђеној „помоћи” да уз помоћ навијача освоји титулу: „Ако је тако, знаш када ћете да освојите титулу”. Наравно, ова изјава је била врло вулгарна, па је због тога преносимо у „литерарном облику”.

Оно што смо сви знали последњих година, па и деценија, потврдио је пре неки дан Савет за борбу против насиља и недоличног понашања на спортским борилиштима, на чијем челу су премијер Мирко Цветковић и његов заменик и министар унутрашњих послова Ивица Дачић. Савет је једногласно оценио да је један од кључних узрока дивљаштва које је као цунами уништило сваку драж спорта, управо спрега између клубова и назовинавијача. А пошто су ретки клубови у којима политичари не воде главну реч, онда је тешко оспорити и савезништво политичара и хулигана.

Кад гледамо данашњу слику спорта, остаје нам само да се сложимо с оним што је запазио још Џорџ Орвел, да „озбиљан спорт нема никакве везе с витештвом” и да је спорт „другим речима – рат без пуцања”. Проблем је само то што је понекад тешко одгонетнути у чије име данашње „војске” воде рат. Али, као и у правом рату, треба поћи од тога ко их финансира…

Док смо у спорту често важили за оличење елеганције и маштовитости, па чак и за авангарду, у другим пословима нисмо стигли даље од лоших или, можда боље рећи, спорих преписивача. Као и многе лоше ствари, и „хулиганизам” и „расизам” смо увели са запада и дуго, без задршке, чистом десетком оцењивали навијаче који у „карневалској атмосфери запале пола стадиона” (Савет је, с правом, поставио питање улоге медија у распиривању навијачких страсти). Кад је после трагедије на Хејселу 1985. године Велика Британија увела драконске казне, па их још пооштрила после још веће катастрофе у Шефилду (1989), ми смо улазили у прави правцати рат који је, гле случајности, своју увертиру имао на стадионима (Бобанов кик-бокс ударац у главу полицајца на утакмици Динамо – Звезда у Загребу, паљење југословенске заставе на мечу Хајдук – Партизан у Сплиту…). Из тог времена је и добро позната прича да је, кад је реч о нашој страни, Државна безбедност убацила на стадион Жељка Ражнатовића Аркана са задатком да од навијача направи војску.

Парадоксално – навијачи су нас 5. октобра 2000, у свом незадрживом стилу, приближили за велики корак Европској унији, а сада нам због њих кажу да још дуго нећемо бити део Европе. Хтели не хтели, опет ћемо морати да преписујемо од запада, јер тамо више хулигани нису у моди. И опет су тамо неки паметнији од нас и опет признајемо да немамо ни идеје ни снаге да неки проблем у својој кући решимо на свој начин.

Зна се да већ годинама постоји сарадња политичара и хулигана у неколико западноевропских земаља у којима су неке десно оријентисане странке користиле фудбалске утакмице да изнесу своје ставове о „нижим расама”. Неки западни аналитичари су покушали да укажу и на спрегу навијача и политике у Русији, а у једном таквом тексту (с насловом „Да ли Кремљ користи хулигане у своје сврхе”) истиче се да је град Москва издвојила за 2006. годину 123 милиона долара за оснивање удружења разних спортских клубова и навијача”. Код нас је, барем до сада, све изгледало као у једном од јужноамеричких братоубилачких ратова, када се шеф полиције преко телевизије обратио грађанима с речима да се сачувају како знају и умеју, јер им нико не гарантује безбедност.

Александар Милетић

-----------------------------------------------------------

Укратко

• Диригент је онај с бејзбол палицом, али се композитор не види.

• Наши мирољубиви омладинци се храбро носе с дивљим хордама страних туриста.

•Храни сина, пак шаљи у навијаче, Србија се умирит не може.

• Енглеска власт је то ефикасно спречила. Ми, међутим, нисмо за државни терор.

• Полупани и главе и излози – то је наша парада поноса.

• Тај момак је највећи Србин у крају. Већ је пребио пет странаца.

• Пошто не могу да убијем геја у себи, убићу оног ван себе.

Д. Минић Карло