Minule nedelje, odjeknule su reči akademika Dobrice Ćosića na predstavljanju knjige akademika Dragoljuba Živojinovića pod naslovom „Nevoljni ratnici”. Tada je Ćosić, između ostalog, rekao, a „Večernje novosti” prenele:

–Ko razuman sme samo da slavi „albansku golgotu” – herojstvo, upornost i spremnost na patnju i žrtveza slobodu po svaku cenu i veru u saveznike Srbije, a da se ne zapita: kakvi su ljudi bili ti političari, državnici, vojskovođe, prestolonaslednik, koji su mogli i smeli da donesu tako hazardnu, surovu, ubilačku odluku da se jedna Srbija, i to ona koja je životno jezgro nacije, uputi u decembru, u siromašnu, neprijateljsku Albaniju; dakle – u potpunu neizvesnost i kolektivnu smrt – rekao je Ćosić i dodao:

– Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, ratovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno, masadsko samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali…”

Urazgovoru sa akademikom Dragoljubom Živojinovićem saznajemo da je najnoviju knjigu „Nevoljni ratnici” pripremao gotovo 30 godina i da je u njoj obilje nove istorijske građe. Reći će da su tu dosad neobjavljena američka, britanska, francuska, ruska dokumenta. Tu je nova građa iz Arhiva Lojda Džordža u Domu lordova u Londonu, kao i da je reč o tajnim materijalima Britanskog ratnog komiteta, Imperijalnog komiteta, tajni zapisnici ruskih, britanskih i francuskih zvaničnika, zapisnici sa tajne sednice Francuske narodne skupštine…

– I kada sve to imate na dlanu, složite kockice, sasvim je prirodno za istoričara, da još jednom analizuje prošlost i, uz nova saznanja, pokuša da nađe odgovor na pitanja koja i danas određuju sudbinu naroda – kaže akademik Živojinović.

Možete li da nam objasnite da li se, kako i zašto grešilo tokom ratnih zbivanja pre više od devet decenija u srpskom političkom i vojnom vrhu?

– Objavljivanjem ratnih ciljeva 1914. godine počeo je ustvari proces rasturanja Austrougarske monarhije što saveznicima tada nije padalo na pamet. Ta Niška deklaracija nije u prvi plan stavila razbijanje carevine, već ujedinjenje jednog naroda sa tri imena. Prikrivanje razlika, kulturoloških, verskih i političkih između Srba, Hrvata i Slovenaca, trebalo je da posluži tom cilju – stvaranju Jugoslavije. Naravno da su saveznici, pre svih Englezi, a potom i Francuzi i Rusi odbili te ratne ciljeve Srbije. Potom, druga velika greška može se smatrati objavljivanje svojih ratnih ciljeva u vremenu kada se nije znalo ni ko će protiv koga, niti ko sa kim ratovati ili prijateljovati – kaže naš sagovornik uz objašnjenje da nijedna država, do kraja rata 1918. nije obelodanjivala svoje ratne ciljeve.

Nemačka je svoj ratni program uobličila 1916. godine, ali ga nije saopštila. Lenjin je objavio tajne ugovore koje je Rusija potpisala sa zemljama Zapada, kompromitujuće za njih. Kako su reagovale Amerika i Engleska?

–Lojd Džordž je, brže-bolje,u govoru sindikatima objavio početkom januara 1918. godine engleski program, a nekoliko dana kasnije je i Vudro Vilson isto učinio sa američkim. U oba programa računalo se na očuvanje Austrougarske, ali i na neke reforme, između kojih je, na primer, Crnu Goru trebalo pripojiti Srbiji i tako joj omogućiti izlaz na more – ističe akademik Živojinović.

Da li je, po Vašem mišljenju, ispravna odluka rukovodećih ljudi Srbije da se ide u povlačenje preko Albanije, ili je trebalo tražiti drugačije rešenje?

– Na to pitanje veoma je teško odgovoriti. S jedne strane Bugari su Srbima, zauzećem Skoplja, presekli komunikaciju sa Solunom, odnosno odstupnicu tim pravcem. Malo je poznato da je vojvoda Radomir Putnik u Prizrenu predlagao da se potpiše kapitulacija, što je odbijeno, kao što je odbijen i predlog vojvode Mišića da se zapodene bitka sa Austrijancima na poljima Kosova. E, sada, dolazimo do ključne nedoumice: da li ići preko Albanije ili ostati u Srbiji. Ako se zna da bi represalije neprijatelja bile žestoke da se ostalo u Srbiji, onda je odgovor u svakom od nas – šta bi bilo pametnije i celishodnije. Neko može da misli da je kapitulacija bila bolja, neko da je povlačenje pametnije. Najbitnije je, u svakom slučaju, da u traženju odgovora na ta pitanja istoričari ostave građu, validnu i znalačku, na osnovu koje će se pametnije ići u budućnost.

Recite nam kako je teklo međunarodno priznavanje nove države Kraljevine SHS?

– Prva velika sila koja je priznala novu državu bila je Amerika. Oni su to učinili bez utvrđivanja preciznih granica, verujući u političko smirivanje tla na ovom terenu. Englezi su to učinili u leto 1919, potom Vatikan i ostale države, a među poslednjima bila je Italija 1920. godine.