Минуле недеље, одјекнуле су речи академика Добрице Ћосића на представљању књиге академика Драгољуба Живојиновића под насловом „Невољни ратници”. Тада је Ћосић, између осталог, рекао, а „Вечерње новости” пренеле:

–Ко разуман сме само да слави „албанску голготу” – херојство, упорност и спремност на патњу и жртвеза слободу по сваку цену и веру у савезнике Србије, а да се не запита: какви су људи били ти политичари, државници, војсковође, престолонаследник, који су могли и смели да донесу тако хазардну, сурову, убилачку одлуку да се једна Србија, и то она која је животно језгро нације, упути у децембру, у сиромашну, непријатељску Албанију; дакле – у потпуну неизвесност и колективну смрт – рекао је Ћосић и додао:

– Не могу да се дивим политичкој и државничкој мудрости Николе Пашића, ратоводству и стратегији престолонаследника Александра и војвода Путника и Степановића, који су преполовљену војску и стотину хиљада цивила, жена и дечака, руковођени фанатичном идејом да слобода и Југославија немају цену, повели у колективно, масадско самоубиство за ратни циљ који савезници нису тада прихватали…”

Уразговору са академиком Драгољубом Живојиновићеm сазнајемо да је најновију књигу „Невољни ратници” припремао готово 30 година и да је у њој обиље нове историјске грађе. Рећи ће да су ту досад необјављена америчка, британска, француска, руска документа. Ту је нова грађа из Архива Лојда Џорџа у Дому лордова у Лондону, као и да је реч о тајним материјалима Британског ратног комитета, Империјалног комитета, тајни записници руских, британских и француских званичника, записници са тајне седнице Француске народне скупштине…

– И када све то имате на длану, сложите коцкице, сасвим је природно за историчара, да још једном анализује прошлост и, уз нова сазнања, покуша да нађе одговор на питања која и данас одређују судбину народа – каже академик Живојиновић.

Можете ли да нам објасните да ли се, како и зашто грешило током ратних збивања пре више од девет деценија у српском политичком и војном врху?

– Објављивањем ратних циљева 1914. године почео је уствари процес растурања Аустроугарске монархије што савезницима тада није падало на памет. Та Нишка декларација није у први план ставила разбијање царевине, већ уједињење једног народа са три имена. Прикривање разлика, културолошких, верских и политичких између Срба, Хрвата и Словенаца, требало је да послужи том циљу – стварању Југославије. Наравно да су савезници, пре свих Енглези, а потом и Французи и Руси одбили те ратне циљеве Србије. Потом, друга велика грешка може се сматрати објављивање својих ратних циљева у времену када се није знало ни ко ће против кога, нити ко са ким ратовати или пријатељовати – каже наш саговорник уз објашњење да ниједна држава, до краја рата 1918. није обелодањивала своје ратне циљеве.

Немачка је свој ратни програм уобличила 1916. године, али га није саопштила. Лењин је објавио тајне уговоре које је Русија потписала са земљама Запада, компромитујуће за њих. Како су реаговале Америка и Енглеска?

–Лојд Џорџ је, брже-боље,у говору синдикатима објавио почетком јануара 1918. године енглески програм, а неколико дана касније је и Вудро Вилсон исто учинио са америчким. У оба програма рачунало се на очување Аустроугарске, али и на неке реформе, између којих је, на пример, Црну Гору требало припојити Србији и тако јој омогућити излаз на море – истиче академик Живојиновић.

Да ли је, по Вашем мишљењу, исправна одлука руководећих људи Србије да се иде у повлачење преко Албаније, или је требало тражити другачије решење?

– На то питање веома је тешко одговорити. С једне стране Бугари су Србима, заузећем Скопља, пресекли комуникацију са Солуном, односно одступницу тим правцем. Мало је познато да је војвода Радомир Путник у Призрену предлагао да се потпише капитулација, што је одбијено, као што је одбијен и предлог војводе Мишића да се заподене битка са Аустријанцима на пољима Косова. Е, сада, долазимо до кључне недоумице: да ли ићи преко Албаније или остати у Србији. Ако се зна да би репресалије непријатеља биле жестоке да се остало у Србији, онда је одговор у сваком од нас – шта би било паметније и целисходније. Неко може да мисли да је капитулација била боља, неко да је повлачење паметније. Најбитније је, у сваком случају, да у тражењу одговора на та питања историчари оставе грађу, валидну и зналачку, на основу које ће се паметније ићи у будућност.

Реците нам како је текло међународно признавање нове државе Краљевине СХС?

– Прва велика сила која је признала нову државу била је Америка. Они су то учинили без утврђивања прецизних граница, верујући у политичко смиривање тла на овом терену. Енглези су то учинили у лето 1919, потом Ватикан и остале државе, а међу последњима била је Италија 1920. године.