Jelisaveta Bijelić, psiholog i izvršni direktor agencije „Mozaik”, kaže da je za nju očekivan podatak da su Srbi na vrhu svetske liste po dužini gledanja televizije. Ipak, dodaje da to nije samo naša specijalnost.

– Televizija je medij koji je pri ruci, koji ima sve više i više programa. Televizija je, zapravo, medij koji je osvojio najviše pažnje svuda u svetu i ona raste iz godine u godinu.

Ali, zašto baš mi gledamo više od drugih?

U našem slučaju, to ima veze sa načinom korišćenja slobodnog vremena, što zavisi i od afiniteta i navika. Da li ćete se baviti sportom, ili ćete kuvati, heklati, čitati, ili gledati televiziju. Ali, ono što je ključno, to je ekonomski status onoga ko gleda televiziju, od čega mnogo zavisi kako neko provodi slobodno vreme. Jednostavno rečeno, zavisi od toga koliko para ima. Skijanje, sport, večere, pozorišta, bioskopi... Za sve to, izuzev nekih besplatnih predavanja i izložbi, potreban je novac koji nemamo. Televizija je veoma jeftina, a daje privid da se stvarno zabavljate, mogućnost da provedete neko vreme u udobnosti svoje kuće i da nemate utisak da vam je preterano dosadno.

Amerikanci, koji imaju novac, isto tako mnogo provode vremena pred televizorom?

Nemaju svi Amerikanci novac. Kada bi se radila komparativna analiza u američkom društvu, mislim da bi se došlo do zaključka da vreme pred televizorom provode niži i niži srednji slojevi. A, što idete više, ka ekonomski moćnijim slojevima, mislim da bi se ispostavilo da je to vreme kraće. Između ostalog, ovo pitanje je u vezi i sa stepenom kulture i obrazovanja. Sasvim je jednostavno, i to ne iziskuje nikakav napor – a imamo i one tipične slike bucmastih Amerikanaca koji sede na otomanu i jedu džinovske kokice, pilje u šareni ekran na kome se slike mrdaju – provoditi slobodno vreme na taj način. To je besplatno, bezbolno i ne traži nikakav napor i verujem da je to tako iz istih razloga kao i ovde u Srbiji.

Izgleda da je ovde u pitanju još nešto: ljudi i nemaju čime „pametnijim” da se bave i zabave?

Da biste kvalitetnije, odnosno bez televizora, provodili slobodno vreme, morate da imate i aktivan stav prema životu. Da se interesujete za kulturne i sportske događaje. Da znate da će vam biti korisno ako brzim hodom prođete sat vremena pored reke, što podrazumeva da ste aktivno zainteresovani da slobodno vreme provedete kvalitetnije.

Pa to je onda neka lenjost?

Ja bih to pre svega nazvala lenjost duha.

Austrijanci, recimo, sudeći po rezultatima istraživanja, mnogo manje vremena provode pred televizorom od nas, iako geografski nisu baš toliko udaljeni?

Mi nismo poznati kao nacija koja je lenja duhom, već, naprotiv, kao vispreni, vrcavi, kreativni. U razvijenim zemljama postoji drugačiji kulturološki i tradicionalni koncept, drugi pristup slobodnom vremenu. Tamo ljudi za vikend idu da planinare, šetaju, beru pečurke, snimaju ptice, odlaze na porodične izlete gde prostru ćebence na livadi...

Vidimo iz ovih istraživanja da starije generacije više gledaju televiziju. Ako je tačno da oni nemaju mnogo novca i da su, kao stariji, teže podložni uticajima i menjanju ustaljenih navika, da li su onda veliki budžeti koje kompanije ulažu u televizijsku reklamu – bačen novac?

Nije bačen, ali reklame jesu skupe i televizijske sekunde mnogo koštaju. Stariju populaciju je samo malo teže ubediti u nešto nego mlađu, ali i oni nepogrešivo prepoznaju šta im je potrebno. Činjenica je da troškovna efikasnost televizijskih reklama opada, zato što ima sve više TV kanala, pa, kada reklame počnu, vi jednostavno promenite kanal. I u svetu i kod nas sve više se koriste neki drugi oblici komunikacija, koje se direktnije obraćaju potencijalnim potrošačima. Ali, ni efekti televizijskih reklama nisu zanemarljivi: takozvani „medija planeri”, ljudi koji su za to zaduženi, vode računa da reklama dođe baš do populacije kojoj je namenjena. To je veoma ozbiljna disciplina u poslu kojim se bavim.

Kažete da opada troškovna efikasnost televizijskih reklama, zbog prezasićenosti. Da li postoje neka rešenja za to?

Jedno od rešenja bi bilo da se odredi da je, u toku punog sata, moguće emitovati samo 30 ili 60 sekundi reklamnog programa. Ali, u tom slučaju, sekunda bi koštala vrtoglavo mnogo. Mnoge zemlje su to rešile na taj način i gledaoci ne prebacuju kanal, jer znaju da će reklame trajati kratko.

Kad će ta budućnost da stigne kod nas?

Ja sam najpogrešnija osoba koju to možete da pitate. Nisam prorok, već samo marketinški stručnjak.

B. Bilbija

-----------------------------------------------------------

Intimni snovi od sapuna

Šta naši ljudi vole da gledaju najviše?

Ljudi prate informativne emisije, hoće da znaju šta se dešava. Za njima idu ove latino serije, sapunice, jer su to priče sa srećnim krajem. Najčešće je protagonistkinja lepa, mila, dobra i pametna, a nepravedno zanemarena. Posle sukoba sa antagonistom, završava srećno, u braku sa nekim ko je dobar, pametan, poželjan. To su intimni snovi svakog ljudskog bića, posebno ženskog pola. Prate se i domaće serije, zato što je to veoma zanimljivo, razumljivo na ovom području. Doste se prate rijaliti i šou programi. Gledani su i „tok-šou” programi i njih ima mnogo, zato što se rade sa malim budžetima. Što se tiče kulture, umetnosti i obrazovanja, to je već pitanje segmentacije ciljne grupe, jer nisu svi zainteresovani za te programe.