Deca su nam danas u drugom planu, kaže za „Politiku Tamara Štajner-Popović, psihoanalitičar Beogradskog psihoanalitičkog društva, koja objašnjava uticaj televizije na razvoj dece i mladih.

– Ako je neko pet sati dnevno pred televizijom, to znači da toliko vremena ne provede sa svojim detetom. Posle radnog dana, čovek dođe kući i upali televizor. To je virtuelna stvarnost i prekid kontakta sa realnošću, sa drugim ljudima. Rastapa se porodični sistem – muž i žena koji razgovaraju, majka i otac koji se igraju sa detetom – umesto toga dobijate priču koja nije iz vaše stvarnosti, nego je negiranje te stvarnosti – objašnjava naša sagovornica.

Količina gledanja televizije i stepen stresa u društvu su u direktnoj vezi, jer je čovek toliko iscrpljen da nema snagu za kontakt sa drugim ljudima i gubi potrebu i kapacitete za bliskošću, kaže Tamara Štajner-Popović. To je i iluzija sticanja kontrole nad svojim životom.

– Mislim da naša deca ne provode previše vremena pred televizorom. Mnogo je veći problem što njihovi roditelji provode mnogo vremena pred televizijom. Mi nemamo roditelja za dete. Zato dete pronalazi alternativu za roditelja, a to su najčešće kompjuterske igrice. Ali, dete možda ne bi sedelo toliko pred kompjuterom, kada bi roditelj imao više vremena za njega.

Rezultati istraživanja u svetu pokazuju da potpuna zabrana gledanja crtanih filmova povećava agresivnost kod dece, a potpuna preplavljenost – još više.

– Ne treba zabraniti detetu da gleda crtaće, kao što je recimo Pera Detlić, ali je tu potrebno „optimalno doziranje”. Gledajući ono što ima u ponudi TV programa, deca sazrevaju po obrascu žute štampe: što dramatičnije, to primamljivije. Što više ludih kola, aviona koji eksplodiraju, svakakvih drakula i čudovišta... Teško im je da prate Davida Koperfilda ili recimo stari film „Gospodinu s ljubavlju”. Ali, mi im to i ne nudimo, ne forsiramo tu vrstu repertoara – navodi ova psihoanalitičarka.

– Deca gledaju i vesti, i tu mogu dobiti recepte za nasilje mladih, uprkos borbi protiv nasilja koju kao društvo vodimo. Sa idejom da zaustavimo nasilje, mi edukujemo mlade kako da budu nasilni. Nudimo im negativne heroje, ljude o kojima se govori. Glavna vest nije dete koje je pobedilo u takmičenju iz violine, nego dete koje je pretuklo svoju školsku drugaricu. Vrlo je tanka i ponuda kulturnog i obrazovnog programa za decu. Ne znam da li na televiziji danas postoji emisija koja je savetovalište za roditelje, gde oni mogu da se obrate i da čuju korisne stvari. Mi uvek samo gasimo požar, nikako da sklonimo šibice, da se pozabavimo prevencijom.

Detetu televizor ne sme da zameni roditelja, da ima funkciju lutkice koju ono zagrli, dok se mama ne vrati, pojašnjava naša sagovornica.

– Dete treba da gleda samo programe koji su namenjeni deci, bez izuzetka. Ali, ni te programe ne treba da gleda neograničeno. Ona deca koja već gledaju neprilagođene sadržaje, morala bi sa tim da prestanu. To je moguće uraditi i postepeno, da se detetu ponudi nešto drugo što će mu privlačiti pažnju: za dečake da odu sa ocem na utakmicu, devojčice mogu na baletsku predstavu, neko dete će biti presrećno ako se mama i tata lepo obuku i svi zajedno odu na ćevapčiće, ili ako pozovu u goste nekog drugara iz škole ili zabavišta... Roditelj mora da oseti šta je najprimamljivije za njegovo dete.

B. B.
-----------------------------------------------------------

Jak osećaj nemoći

Roditelj mora da se zapita šta je dovelo do toga da pet sati dnevno provodi pred ekranom.

– Ljudi su veoma usamljeni, sa doživljajem da to tako mora da bude. Strašno je jak osećaj nemoći. Ali, to nije tačno, to je moguće promeniti. Sedeći pet sati pred TV-om, postajemo osobenjaci, čime nanosimo štetu i sebi i svojoj deci – tvrdi naša sagovornica.