Svakog jutra gospođa Nada skuva kafu, sedne u svoju fotelju i iz onih pravih snova, uz pomoć daljinskog upravljača skoro neprimetno sklizne u druge, šarene i vesele, pune srećnih ljubavi, bleštavog bogatstva, uzbudljivih avantura, gde dobri i pošteni na kraju uvek pobede pokvarene i zle. Kada upije sve najnovije obrte koje joj prirede Huan Migel, Maričui, Eduardo, Fernando i Fernanda, pa Sokaro, Franko, Hulio Alberto, Floresita, Kamilo, Izabel, Milagros, Santijago, Huan Karlos (nije španski kralj) i Pedro – gospođa Nada je spremna za nove TV izazove.

U to, dođe i podne, pa promeni kanal da čuje šta će biti sa penzijama i da li je Krkobabić pobedio MMF, ko je koga opsovao u skupštini, šta vlast pakuje opoziciji i obrnuto, odgleda i poneki predizborni blok. Naravno, i vremensku prognozu sa sve izgledima do kraja nedelje. Počela je i gradska hronika: ko će ostati bez struje vode i grejanja do 18 časova (ekipe su na terenu i uklanjaju kvar), kreće nova akcija ozelenjavanja parkova, postavljanja klupa i ivičnjaka, asfaltira se ulica ta i ta, pukla cev u Vodovodskoj... Onda dolaze kriminalističke vesti i policijski izveštaji: saobraćajna nesreća, dvoje povređenih, maloletnik izboden nožem ispred diskoteke, pokušaj skoka sa savskog mosta, požar u staračkom domu.

Već poprilično omamljena tolikom količinom udarnih vesti, penzionerka Nada sa olakšanjem prepušta se paradi slatkog melosa novih zvezda naše estradice, sa ultrahitovima čije nazive ne bi popamtili ni članovi Mense. Mentalno stimulisana ovim umetničkim pregnućima, gospođa Nada tako ulazi u veliki finale dana – u goste joj stižu omiljeni farmeri i ukućani! Zajedno sa njima provešće veći deo večeri i noći. Pošto je provela ceo dan ispred TV ekrana, usput obavljajući svakodnevne poslove dok traju reklame, junakinja ovog srpskog (realnog) rijaliti šoua, jedva da je primetila kratku vest pri kraju trećeg dnevnika: građani naše zemlje izbili su, još prošle godine, na prvo mesto u svetu po dužini gledanja televizije, pretekavši i doskora nedodirljive Amerikance.

Stvari stoje ovako: ako se ima u vidu ukupna populacija, onda su Srbi ipak drugi, iza Amerikanaca, sa prosečnih pet sati provedenih ispred televizora. Međutim, ako se računaju samo stariji od 15 godina, onda svetska kruna ipak pripada nama. Kako proizilazi iz izveštaja koji objavljuje „RTL grupa”, prema podacima za 2008. godinu (sabranim u knjizi „Televizija 2009, međunarodne ključne činjenice”), u Srbiji građani prosečno provedu ispred televizora 302 minuta dnevno, što je za četiri minuta više od građana Amerike. U okruženju, najbliži su nam Mađari, ali su oni u zaostatku za skoro pola sata. Šta tek reći za Austrijance, koji upola manje vremena od nas provode ispred malih ekrana.

Kako objasniti taj naš uzlet u sam svetski vrh i pobedu u direktnom duelu sa Amerikom, postojbinom televizije? Da li to ima veze sa Teslom i Pupinom, ili je nešto drugo posredi? Sagovornici „Politike”, poznati domaći kulturolozi, teoretičari, istraživači medija i psiholozi, skloni su da pruže drugo objašnjenje: traumatizovano društvo, kakvo je naše, gde su ljudi dosta usamljeni, bezvoljni sa prilično sumornim porodičnim prilikama – lako se prepušta televizijskoj anesteziji, kao univerzalnom leku za sve probleme. Kada se tome doda visoka stopa nezaposlenosti i relativno nizak životni standard ovaj „lek” dobija još jednu važnu indikaciju: pogodan je za primenu u slučaju praznih džepova, s obzirom na to da je televizija, koja „na kablu” košta dvadesetak dinara dnevno, veoma jeftin izvor zabave i informacija. I tu se zatvara ovaj začarani krug.

Profesor na Fakultetu političkih nauka dr Snježana Milivojević, smatra da „televizija ima narkotizujuće dejstvo”:

– Nije to tako velika razlika u odnosu na druge. I u regionu se manje-više isto toliko gleda televizija. Sa druge strane, mi smo sada u korišćenju Interneta na onom mestu gde je Evropa bila 1999. godine. Kod nas televizija dostiže vrhunac sada, odnosno one pokazatelje koje je u Americi i Evropi imala u svom zlatnom dobu, pre 10 ili 20 godina. Jedan od važnih razloga za porast gledanja televizije je i visok procenat nezaposlenosti. To su ljudi koji provode dosta vremena u kući, uz uključen televizor. Drugi razlog je taj što Srbija ima veoma staru populaciju, među pet smo najstarijih nacija na svetu, a iz istraživanja se vidi da stariji više gledaju televiziju. Mladi su, ipak, okrenuti i nekim drugim stvarima. Ljudi su, tako, vezani za kuću jer nemaju novac za atraktivnije životne sadržaje.

Istraživač medija dr Jovanka Matić, naučni saradnik Instituta društvenih nauka, kaže da čak i u zemljama u okruženju Internet ima mnogo veći značaj kao izvor informisanja nego kod nas, jer za to mi i dalje najviše koristimo televiziju:

– Kod naše publike postoji velika potreba za informacijama, jer je Srbija nestabilno društvo. Prema istraživanju koje sam radila 2008, a koje se odnosi na četiri televizijska kanala (RTS1, RTS2, B92 i Pink), od 18 časova programa šest je informativni program. U proseku, na ovim televizijama imate 19 informativnih emisija dnevno! To je neprestana ponuda. Ne ulazeći u to kakva je verodostojnost informacija, činjenica je da ove emisije nude kvalitet i opšti pregled događaja. Nema specijalizovanih emisija i takvi sadržaji uglavnom se traže preko Interneta. Svaka druga zabava, osim televizije, košta mnogo više i zato je i ponuda zabavnog programa ogromna. Od onih 18 sati programa koje sam pomenula, šest sati je informativnog, ali čak osam – zabavnog programa. To je sport, to su filmovi, serije, rijaliti šou, kvizovi, takmičenja.

O uzrocima i posledicama ovog srpskog televizijskog maratona govori kulturolog prof. dr Ratko Božović, koji smatra da se „materijalno siromaštvo može direktno povezati sa duhovnom sušom”.

– Ljudi koji ne mogu da idu u pozorište, da kupuju knjige, da putuju, suočeni su sa virtuelnom stvarnošću, koja im daje malo više prilike da osete nešto. Zato ova medijska igranka bez prestanka u Velikom bratu, nije pravo svakodevlje već je to iluzija realnosti. Veliki brat proizvodi vatru u našem medijskom prostoru i ostaće na toj poziciji dok bude bilo vatre, dok ne ostane samo pepeo. Veoma je skromna ponuda naših serija, domaćeg humora. Ovo je izgleda najlakši način da se ovlada širokim auditorijumom. Umreženi u tom medijskom prostoru postajemo vernici masmedija, što nas dovodi do novih iluzija. Problem nije samo u medijima već i u nama, gledaocima, koji prihvatamo takve medije – kaže profesor Božović.

Krivulja u grafikonima vremena gledanja televizija raste kako se težište pomera ka starijim generacijama. Istraživač medija Jovanka Matić ukazuje na direktnu vezu između ova dva pokazatelja, ali i na činjenicu da je i u društvu došlo do krupnih lomova:

– Starijima je i ranije uglavnom preostajala samo kućna zabava, sedenje sa komšijama i prijateljima, što je nekada bio najvažniji način provođenja slobodnog vremena. Sada se i to promenilo, jer i to košta. Odnosi među ljudima su se pokvarili. Ljudi su postali ideološki i politički podeljeni. Postoje istraživanja koja pokazuju da se ta društvena kohezija veoma istanjila. Jedna od posledica svega toga je i sve veća usamljenost ljudi, sklanjanje u svoj dom i lečenje stresa od boravka napolju. Ljudi su pobegli u svoje kuće i tu se uočava ta uloga televizije, posebno serija i rijaliti šoua, kao sredstva za bežanje od stvarnosti. Naše ljude kad pitate, oni bi najradije da se pasivno odmore, da ih niko ne dira, da ih niko ništa ne pita, pa im je najlakše da se usame u svojoj kući i gledaju lepe slike sa ekrana.

Snježana Milivojević navodi da statistika pokazuje da su rijaliti programi u drugim zemljama, gde su se ranije pojavili, bili veoma popularni u početku, ali sada manje. Kako kaže, publika se vremenom zasiti.

– Televizije se veoma trude da rijaliti emisije budu najgledaniji program. Tri komercijalne televizije su stavile ove emisije kao glavne u svoje programske šeme, ali se veoma trude da ne budu u najdirektnijoj konkurenciji jedne drugima. Podaci o gledanosti govore samo o tome koliko je vremena dnevno televizor uključen, ali ne i o tome koliko se zaista gleda program. Moguće je da se ljudi ovde bude i idu na spavanje gledajući televiziju, ali je moguće i da je televizor sada ono što je nekada bio radio: jedna pozadina, koja je po čitav dan uključena i prosto pravi društvo u kući.

Bojan Bilbija

-----------------------------------------------------------

Stvarnost se kreira u medijima

– U ovom slučaju veoma su bitni pojam istine i pojam slobode – napominje Ratko Božović. – I jedan i drugi pojam su u znaku blokade zbog onih trajnih pojmova, u orvelovskom smislu: tradicionalizam zatvorenog društva, autoritarni mentalitet, sve moguće predrasude. Mi smo društvo koje je poprilično u stagnaciji, bliži regresiji nego progresu. Mi slobodu shvatamo kao slobodu jednih, ali ne i kao slobodu onih drugih, koji se razlikuju od nas. Mi imamo samo iluziju da ljudi imaju potrebu da se suoče sa istinom, da žive istinito. Ovde je pamćenje u velikom problemu: ljudi imaju potrebu da zaborave ono što je bilo juče. Istina je kada znamo šta je bilo juče, ali i šta je danas i kada imamo potrebu da znamo šta će biti sutra. Zato nas ovi podaci o gledanju televizije odaju. Govore ko smo u stvari, kada prihvatamo sve to što se dešava u toj fabrikovanoj egzistenciji života u medijima. Kada se stvarnost pravi u samim medijima. Kritika i kritička javnost su Ahilova peta naše zajednice.

---------------------------------------------------------------------

Ukratko

Televizija je najbolji deterdžent za pranje mozga.

• Crno- beli ekran je bliži našoj stvarnosti.

• Prenosi iz skupštine su prvo bili humoristička, a sada su već akciona

serija.

• Televizija te omami kao ljubavnica, a svakog meseca traži pare kao žena.

• Mali ekran je omogućio deci da nauče engleski, domaćicama da nauče španski, mladima da nauče figure veneris... Samo sredovečni muškarci nikako da nauče fudbal.

• Televizija je najbolje kontraceptivno sredstvo.

• Televizija je oružje za masovno uništenje.

• TV Dnevnik nikako da nam javi ono što ne znamo.

• Postoje obrazovni TV programi koji podstiču radoznalost.

Na primer,„Trenutak istine”.

Dragutin Minić Karlo