Сваког јутра госпођа Нада скува кафу, седне у своју фотељу и из оних правих снова, уз помоћ даљинског управљача скоро неприметно склизне у друге, шарене и веселе, пуне срећних љубави, блештавог богатства, узбудљивих авантура, где добри и поштени на крају увек победе покварене и зле. Када упије све најновије обрте које јој приреде Хуан Мигел, Маричуи, Едуардо, Фернандо и Фернанда, па Сокаро, Франко, Хулио Алберто, Флоресита, Камило, Изабел, Милагрос, Сантијаго, Хуан Карлос (није шпански краљ) и Педро – госпођа Нада је спремна за нове ТВ изазове.

У то, дође и подне, па промени канал да чује шта ће бити са пензијама и да ли је Кркобабић победио ММФ, ко је кога опсовао у скупштини, шта власт пакује опозицији и обрнуто, одгледа и понеки предизборни блок. Наравно, и временску прогнозу са све изгледима до краја недеље. Почела је и градска хроника: ко ће остати без струје воде и грејања до 18 часова (екипе су на терену и уклањају квар), креће нова акција озелењавања паркова, постављања клупа и ивичњака, асфалтира се улица та и та, пукла цев у Водоводској... Онда долазе криминалистичке вести и полицијски извештаји: саобраћајна несрећа, двоје повређених, малолетник избоден ножем испред дискотеке, покушај скока са савског моста, пожар у старачком дому.

Већ поприлично омамљена толиком количином ударних вести, пензионерка Нада са олакшањем препушта се паради слатког мелоса нових звезда наше естрадице, са ултрахитовима чије називе не би попамтили ни чланови Менсе. Ментално стимулисана овим уметничким прегнућима, госпођа Нада тако улази у велики финале дана – у госте јој стижу омиљени фармери и укућани! Заједно са њима провешће већи део вечери и ноћи. Пошто је провела цео дан испред ТВ екрана, успут обављајући свакодневне послове док трају рекламе, јунакиња овог српског (реалног) ријалити шоуа, једва да је приметила кратку вест при крају трећег дневника: грађани наше земље избили су, још прошле године, на прво место у свету по дужини гледања телевизије, претекавши и доскора недодирљиве Американце.

Ствари стоје овако: ако се има у виду укупна популација, онда су Срби ипак други, иза Американаца, са просечних пет сати проведених испред телевизора. Међутим, ако се рачунају само старији од 15 година, онда светска круна ипак припада нама. Како произилази из извештаја који објављује „РТЛ група”, према подацима за 2008. годину (сабраним у књизи „Телевизија 2009, међународне кључне чињенице”), у Србији грађани просечно проведу испред телевизора 302 минута дневно, што је за четири минута више од грађана Америке. У окружењу, најближи су нам Мађари, али су они у заостатку за скоро пола сата. Шта тек рећи за Аустријанце, који упола мање времена од нас проводе испред малих екрана.

Како објаснити тај наш узлет у сам светски врх и победу у директном дуелу са Америком, постојбином телевизије? Да ли то има везе са Теслом и Пупином, или је нешто друго посреди? Саговорници „Политике”, познати домаћи културолози, теоретичари, истраживачи медија и психолози, склони су да пруже друго објашњење: трауматизовано друштво, какво је наше, где су људи доста усамљени, безвољни са прилично суморним породичним приликама – лако се препушта телевизијској анестезији, као универзалном леку за све проблеме. Када се томе дода висока стопа незапослености и релативно низак животни стандард овај „лек” добија још једну важну индикацију: погодан је за примену у случају празних џепова, с обзиром на то да је телевизија, која „на каблу” кошта двадесетак динара дневно, веома јефтин извор забаве и информација. И ту се затвара овај зачарани круг.

Професор на Факултету политичких наука др Сњежана Миливојевић, сматра да „телевизија има наркотизујуће дејство”:

– Није то тако велика разлика у односу на друге. И у региону се мање-више исто толико гледа телевизија. Са друге стране, ми смо сада у коришћењу Интернета на оном месту где је Европа била 1999. године. Код нас телевизија достиже врхунац сада, односно оне показатеље које је у Америци и Европи имала у свом златном добу, пре 10 или 20 година. Један од важних разлога за пораст гледања телевизије је и висок проценат незапослености. То су људи који проводе доста времена у кући, уз укључен телевизор. Други разлог је тај што Србија има веома стару популацију, међу пет смо најстаријих нација на свету, а из истраживања се види да старији више гледају телевизију. Млади су, ипак, окренути и неким другим стварима. Људи су, тако, везани за кућу јер немају новац за атрактивније животне садржаје.

Истраживач медија др Јованка Матић, научни сарадник Института друштвених наука, каже да чак и у земљама у окружењу Интернет има много већи значај као извор информисања него код нас, јер за то ми и даље највише користимо телевизију:

– Код наше публике постоји велика потреба за информацијама, јер је Србија нестабилно друштво. Према истраживању које сам радила 2008, а које се односи на четири телевизијска канала (РТС1, РТС2, Б92 и Пинк), од 18 часова програма шест је информативни програм. У просеку, на овим телевизијама имате 19 информативних емисија дневно! То је непрестана понуда. Не улазећи у то каква је веродостојност информација, чињеница је да ове емисије нуде квалитет и општи преглед догађаја. Нема специјализованих емисија и такви садржаји углавном се траже преко Интернета. Свака друга забава, осим телевизије, кошта много више и зато је и понуда забавног програма огромна. Од оних 18 сати програма које сам поменула, шест сати је информативног, али чак осам – забавног програма. То је спорт, то су филмови, серије, ријалити шоу, квизови, такмичења.

О узроцима и последицама овог српског телевизијског маратона говори културолог проф. др Ратко Божовић, који сматра да се „материјално сиромаштво може директно повезати са духовном сушом”.

– Људи који не могу да иду у позориште, да купују књиге, да путују, суочени су са виртуелном стварношћу, која им даје мало више прилике да осете нешто. Зато ова медијска игранка без престанка у Великом брату, није право свакодевље већ је то илузија реалности. Велики брат производи ватру у нашем медијском простору и остаће на тој позицији док буде било ватре, док не остане само пепео. Веома је скромна понуда наших серија, домаћег хумора. Ово је изгледа најлакши начин да се овлада широким аудиторијумом. Умрежени у том медијском простору постајемо верници масмедија, што нас доводи до нових илузија. Проблем није само у медијима већ и у нама, гледаоцима, који прихватамо такве медије – каже професор Божовић.

Кривуља у графиконима времена гледања телевизија расте како се тежиште помера ка старијим генерацијама. Истраживач медија Јованка Матић указује на директну везу између ова два показатеља, али и на чињеницу да је и у друштву дошло до крупних ломова:

– Старијима је и раније углавном преостајала само кућна забава, седење са комшијама и пријатељима, што је некада био најважнији начин провођења слободног времена. Сада се и то променило, јер и то кошта. Односи међу људима су се покварили. Људи су постали идеолошки и политички подељени. Постоје истраживања која показују да се та друштвена кохезија веома истањила. Једна од последица свега тога је и све већа усамљеност људи, склањање у свој дом и лечење стреса од боравка напољу. Људи су побегли у своје куће и ту се уочава та улога телевизије, посебно серија и ријалити шоуа, као средства за бежање од стварности. Наше људе кад питате, они би најрадије да се пасивно одморе, да их нико не дира, да их нико ништа не пита, па им је најлакше да се усаме у својој кући и гледају лепе слике са екрана.

Сњежана Миливојевић наводи да статистика показује да су ријалити програми у другим земљама, где су се раније појавили, били веома популарни у почетку, али сада мање. Како каже, публика се временом засити.

– Телевизије се веома труде да ријалити емисије буду најгледанији програм. Три комерцијалне телевизије су ставиле ове емисије као главне у своје програмске шеме, али се веома труде да не буду у најдиректнијој конкуренцији једне другима. Подаци о гледаности говоре само о томе колико је времена дневно телевизор укључен, али не и о томе колико се заиста гледа програм. Могуће је да се људи овде буде и иду на спавање гледајући телевизију, али је могуће и да је телевизор сада оно што је некада био радио: једна позадина, која је по читав дан укључена и просто прави друштво у кући.

Бојан Билбија

-----------------------------------------------------------

Стварност се креира у медијима

– У овом случају веома су битни појам истине и појам слободе – напомиње Ратко Божовић. – И један и други појам су у знаку блокаде због оних трајних појмова, у орвеловском смислу: традиционализам затвореног друштва, ауторитарни менталитет, све могуће предрасуде. Ми смо друштво које је поприлично у стагнацији, ближи регресији него прогресу. Ми слободу схватамо као слободу једних, али не и као слободу оних других, који се разликују од нас. Ми имамо само илузију да људи имају потребу да се суоче са истином, да живе истинито. Овде је памћење у великом проблему: људи имају потребу да забораве оно што је било јуче. Истина је када знамо шта је било јуче, али и шта је данас и када имамо потребу да знамо шта ће бити сутра. Зато нас ови подаци о гледању телевизије одају. Говоре ко смо у ствари, када прихватамо све то што се дешава у тој фабрикованој егзистенцији живота у медијима. Када се стварност прави у самим медијима. Критика и критичка јавност су Ахилова пета наше заједнице.

---------------------------------------------------------------------

Укратко

Телевизија је најбољи детерџент за прање мозга.

• Црно- бели екран је ближи нашој стварности.

• Преноси из скупштине су прво били хумористичка, а сада су већ акциона

серија.

• Телевизија те омами као љубавница, а сваког месеца тражи паре као жена.

• Мали екран је омогућио деци да науче енглески, домаћицама да науче шпански, младима да науче фигуре венерис... Само средовечни мушкарци никако да науче фудбал.

• Телевизија је најбоље контрацептивно средство.

• Телевизија је оружје за масовно уништење.

• ТВ Дневник никако да нам јави оно што не знамо.

• Постоје образовни ТВ програми који подстичу радозналост.

На пример,„Тренутак истине”.

Драгутин Минић Карло