U to, da ćemo ulaskom u Evropu prestati da pišemo na ćirilici, ili da će nam iz Brisela slati specijalce sanitarne inspekcije koja će goniti gerilu po Topoli koja ilegalno peče rakiju, više ne veruju ni najzagriženiji evroskeptici, koji bi radije popili zozovaču, nego viski. I u to, da ćemo se, kad nas konačno prime, prekrstiti otvorenom šakom, umesto sa tri prsta (a krstićemo se, tu nema priče), možda veruju konzervativni krugovi unutar SPC. U istraživanjima o odnosu građana Srbije prema EU, međutim, takvih jasno izraženih bojazni nema. Oko 20 odsto građana strahuje da ćemo izgubiti sopstveni kulturni identitet, ali nisu zabeležene strepnje da će briselski egzorcisti iz naših duša isterati svetog Savu.

Na rang-listi prastrahova Srba od Brisela, visokorangirano mesto je zauzimala zebnja da ćemo morati da priznamo Kosovo, ali je posle posete američkog potpredsednika Bajdena Beogradu, hajde da čoveku verujemo na reč, i ta strepnja otklonjena.

Tako su nade i očekivanja nadvladali strahove na ubrzanom evropskom letu. Posle pada šengenskog zida, pedeset zaslužnih građana Srbije i više od sto poljoprivrednika iz Jagodine, odleteli su prvi put u Evropu i lično iskusili vrline i mane onog dela sveta koji im je delovao jednako privlačno i mistično.

Među više od 100 putnika iz Jagodine, koje je za Beč poveo gradonačelnik Dragan Marković Palma, bio je Velibor Radosavljević Veca (1961) iz Končareva.On ponosno tvrdi da je „sto posto ratar”. Obrađuje 200 hektara zemlje koju je uzeo u zakup.

Imao je davno predrasude i o ćirilici i o rakiji, pa ih je odbacio. Kada su u okolini Beča obišli nekoliko gazdinstava, farme krava i svinja, morao je da obuje – patofne. Kada obilazi komšije u Končarevu, obuva gumene čizme. Ali, osim patofni, mnogo više ga brine nešto drugo:

– Ne možemo biti ravnopravni sa evropskim farmerima, kad oni imaju subvencije od 500 do 800 evra. U Beču smo čuli da po kravi imaju 260 evra, a naši ništa. Oni imaju uređeno tržište. Udružuju se tri, četiri proizvođača, imaju zajedničke štale, kupuju jedan traktor, ne kupuje svako za sebe. A mi ne možemo da se dogovorimo ko će da plati piće u kafani. Naš mentalitet je drugačiji. Za sada. Treba videti Beč.

Kada su obišli farme svinja, videli su da ih drže u boksovima. Dva metra sa metar. Bečki farmeri kažu da je priplod i prirast vrhunski.

– Zapazio sam, kad smo se vratili u Beč, da je društvo za zaštitu životinja svuda po gradu izlepilo plakate: „Humanost za svinje“. Ljudi se bune, zato što su svinje natrpane u boksovima. Kod nas su svinje slobodne, ali je prirast manji. Naši stočari su rekli na toj farmi: „Ovo je nehumano”. Ali, Bečlije gledaju prihod. Kad smo bili na institutu za čuvanje krava, iznenadismo se: kod njih su telad napolju, sami se prilagođavaju spoljnjoj temperaturi. Mi grejemo štale, a naše štale su bolje građene od novogradnje u Beogradu. Kod njih su štale od balvana. To ne znači da mi imamo vajdu od toga.

Velibor rasuđuje: „Da su organizovani, jesu. To je ključna razlika. Što se tiče prijema, dočekani smo ko carevi. Pevao nam je Šaban Šaulić, jelismo pečenog vola u restoranu „Markova koliba“ koji drži naš gastarbajter u centru Beča. Svuda gde smo išli, naši ljudi,pa nam nijetrebaoengleski. U hotelu rade naši recepcioneri, batleri, čistačice. Eto, oni su odavno upoznali EU, i da im možda nešto ne fali?”

Predrag Pavlović Peca (1973), slaže se sa zemljakom. „Civilizacija je na nivou. Znalo se, ali trebalo je videti. Prvo, vaspitanje u saobraćaju i na trotoaru. Voze umereno, nemaju mobilne u ruci, pešaci prelaze na pešačkom prelazu. Nema papirića na ulicama”.

Peca se bavi ratarstvom i stočarstvom, obrađuje oko 30 hektara. Može da se živi od toga.

– Mi se poljoprivredom bavimo iz hobija, ili zato da zemlja ne ostane neobrađena. Tamo u poljoprivredi vide biznis. Nama treba edukacija, udruživanje u zadruge. Ono što sam očekivao, to sam video. Znao sam preko Interneta, ali sam osetio uživo.

Poljoprivrednica Ljiljana Kostić bila je prvi put u Evropi, prvi put je letela avionom. Sada misli ovako: „Uvek su pričali, niko nas ne voli, ovakvi smo, onakvi smo. Vozila sam se taksijem, išla u kupovinu i videla da nas ljudi vole. Nisam mogla da zamislim dokle su oni stigli, šta su postigli. Traktore kao u Beču smo mogli da vidimo samo na sajmu. O hotelu da ne pričam. Bilo mi u jednom trenutku žao da gazimo one divne tepihe, a primili su nas ko da smo predsednici države”.

Odmah po ukidanju viza, sa potpredsednikom vlade Božidarom Đelićem, u Evropu je odletelo 50 zaslužnih građana Srbije, koji ranije nisu putovali u zemlje EU. Kao i jagodinske novopečene „Bečlije”, uglavnom su impresionirani onim što su videli.

Vatrogasac Zoran Đuričić iz Užica (1963), 25 godina spasava ljude. Za ovo vreme imao je dosta teških intervencija, a ove godine eksploziju u „Prvom partizanu“, a onda i poplavu na reci Đetinji... Za konkurs „Evropa za sve“, prijavile su ga starešine i redakcija u kojoj je i pročitao oglas za posao pre 26 godina – užičke „Vesti“.

– Ovo mi je bila jedinstvena prilika da odem van granica Srbije... Nisam ovako zamišljao Evropsku uniju, sve je mnogo lepše... To ne može da se opiše dok se ne vidi. Prvo čudo na koje smo naišli na ovom putovanju u Briselu bio je hotel od 29 spratova, fasade u mermeru i staklu, a neobičan nam je bio i ključ u obliku elektronske kartice, priča ovaj vatrogasac, kojeg je vest o kandidaturi Srbije za članstvo u EU zatekla dok je obilazio Evropski parlament. „Bilo je i vreme da uđemo u EU“, kaže, a ćerki koja je upravo postala punoletna posle ovog iskustva savetovaće samo da uči jezike i – putuje.

Hadži Marinko Miljković (1963) iz Novog Sada je od 2002. godine već 23 puta dao krv. Do sada – oko 11 litara. Kada ne spasava živote, vozi gradski autobus. Oduševljen je Evropom, kako je sve napredovalo, naročito tehnologija. Za njega ulazak u Evropsku uniju znači slobodu kretanja i bolju i lakšu komunikaciju među ljudima. „Svi mi imamo neku rodbinu negde u svetu, a sad možemo i da ih obiđemo a da ne čekamo u redovima ispred ambasada. Ovo za mene znači boljitak, znači otvorena vrata, razmenu ljudi i ideja, da moji sin i ćerka koji sada imaju 13 i 15 godina jednog dana vide sve ono što ja nisam mogao u njihovim godinama“, kaže Miljković.

Goran Joksimović (1968) iz Sremske Kamenice, već 23 godine radi kao policijski službenik u Novom Sadu.

Na konkurs „Evropa za sve“ prijavila ga je supruga koja je odskora njegova koleginica, ali radi na šalteru i to baš na izdavanju ličnih karata i pasoša.

– Ranije nisam mogao da putujem jer nismo smeli da imamo pasoš, a kada sam mogao, nije bilo mogućnosti. Ja sam o Evropi imao određenu predstavu pre svega preko medija, ali sad mogu da kažem da je sve potpuno drugačije kada se vidi uživo. Na razglednicama čovek može nešto da vidi, ali kada prošeta uživo onda je to potpuno drugačiji utisak.

Supruzi, sinu i ćerki je sa prvog proputovanja u EU bez viza doneo suvenire, ali se u koferu našlo mesta i za garderobu i parfeme.

„Biće nam bolje kada uđemo u EU, to je neminovnost. Mi moramo da budemo deo Evrope ne samo sa teritorijom, već i što se tiče svega ostalog“, kaže ovaj policajac.

Sandra Gucijan – Aleksandar Apostolovski

-----------------------------------------------------------

Evroskeptik: Od njih zavisiPetko Zorić (70), zvanično najstariji član grupe od 50 zaslužnih građana Srbije, profesor je fizičkog vaspitanja u penziji i satiričar koji priprema knjigu o prvom proputovanju Evropskom unijom bez viza. Za sebe kaže da je evroskeptik, da političari jednako lažu iu Srbiji i u Evropi, i da ne može da im zaboravi to što su „uticali na raspad Jugoslavije i što su nas bombardovali“.

– I dalje sve zavisi od njih, čitava naša budućnost. Ja ovu Evropsku uniju vidim ovako: svi smo krenuli istovremeno, ali su oni ispred nas 1.000 metara. A trčimo na 1.500 – kaže u svom stilu Petko Zorić.