У то, да ћемо уласком у Европу престати да пишемо на ћирилици, или да ће нам из Брисела слати специјалце санитарне инспекције која ће гонити герилу по Тополи која илегално пече ракију, више не верују ни најзагриженији евроскептици, који би радије попили зозовачу, него виски. И у то, да ћемо се, кад нас коначно приме, прекрстити отвореном шаком, уместо са три прста (а крстићемо се, ту нема приче), можда верују конзервативни кругови унутар СПЦ. У истраживањима о односу грађана Србије према ЕУ, међутим, таквих јасно изражених бојазни нема. Око 20 одсто грађана страхује да ћемо изгубити сопствени културни идентитет, али нису забележене стрепње да ће бриселски егзорцисти из наших душа истерати светог Саву.

На ранг-листи прастрахова Срба од Брисела, високорангирано место је заузимала зебња да ћемо морати да признамо Косово, али је после посете америчког потпредседника Бајдена Београду, хајде да човеку верујемо на реч, и та стрепња отклоњена.

Тако су наде и очекивања надвладали страхове на убрзаном европском лету. После пада шенгенског зида, педесет заслужних грађана Србије и више од сто пољопривредника из Јагодине, одлетели су први пут у Европу и лично искусили врлине и мане оног дела света који им је деловао једнако привлачно и мистично.

Међу више од 100 путника из Јагодине, које је за Беч повео градоначелник Драган Марковић Палма, био је Велибор Радосављевић Веца (1961) из Кончарева.Он поносно тврди да је „сто посто ратар”. Обрађује 200 хектара земље коју је узео у закуп.

Имао је давно предрасуде и о ћирилици и о ракији, па их је одбацио. Када су у околини Беча обишли неколико газдинстава, фарме крава и свиња, морао је да обује – патофне. Када обилази комшије у Кончареву, обува гумене чизме. Али, осим патофни, много више га брине нешто друго:

– Не можемо бити равноправни са европским фармерима, кад они имају субвенције од 500 до 800 евра. У Бечу смо чули да по крави имају 260 евра, а наши ништа. Они имају уређено тржиште. Удружују се три, четири произвођача, имају заједничке штале, купују један трактор, не купује свако за себе. А ми не можемо да се договоримо ко ће да плати пиће у кафани. Наш менталитет је другачији. За сада. Треба видети Беч.

Када су обишли фарме свиња, видели су да их држе у боксовима. Два метра са метар. Бечки фармери кажу да је приплод и прираст врхунски.

– Запазио сам, кад смо се вратили у Беч, да је друштво за заштиту животиња свуда по граду излепило плакате: „Хуманост за свиње“. Људи се буне, зато што су свиње натрпане у боксовима. Код нас су свиње слободне, али је прираст мањи. Наши сточари су рекли на тој фарми: „Ово је нехумано”. Али, Бечлије гледају приход. Кад смо били на институту за чување крава, изненадисмо се: код њих су телад напољу, сами се прилагођавају спољњој температури. Ми грејемо штале, а наше штале су боље грађене од новоградње у Београду. Код њих су штале од балвана. То не значи да ми имамо вајду од тога.

Велибор расуђује: „Да су организовани, јесу. То је кључна разлика. Што се тиче пријема, дочекани смо ко цареви. Певао нам је Шабан Шаулић, јелисмо печеног вола у ресторану „Маркова колиба“ који држи наш гастарбајтер у центру Беча. Свуда где смо ишли, наши људи,па нам нијетребаоенглески. У хотелу раде наши рецепционери, батлери, чистачице. Ето, они су одавно упознали ЕУ, и да им можда нешто не фали?”

Предраг Павловић Пеца (1973), слаже се са земљаком. „Цивилизација је на нивоу. Знало се, али требало је видети. Прво, васпитање у саобраћају и на тротоару. Возе умерено, немају мобилне у руци, пешаци прелазе на пешачком прелазу. Нема папирића на улицама”.

Пеца се бави ратарством и сточарством, обрађује око 30 хектара. Може да се живи од тога.

– Ми се пољопривредом бавимо из хобија, или зато да земља не остане необрађена. Тамо у пољопривреди виде бизнис. Нама треба едукација, удруживање у задруге. Оно што сам очекивао, то сам видео. Знао сам преко Интернета, али сам осетио уживо.

Пољопривредница Љиљана Костић била је први пут у Европи, први пут је летела авионом. Сада мисли овако: „Увек су причали, нико нас не воли, овакви смо, онакви смо. Возила сам се таксијем, ишла у куповину и видела да нас људи воле. Нисам могла да замислим докле су они стигли, шта су постигли. Тракторе као у Бечу смо могли да видимо само на сајму. О хотелу да не причам. Било ми у једном тренутку жао да газимо оне дивне тепихе, а примили су нас ко да смо председници државе”.

Одмах по укидању виза, са потпредседником владе Божидаром Ђелићем, у Европу је одлетело 50 заслужних грађана Србије, који раније нису путовали у земље ЕУ. Као и јагодинске новопечене „Бечлије”, углавном су импресионирани оним што су видели.

Ватрогасац Зоран Ђуричић из Ужица (1963), 25 година спасава људе. За ово време имао је доста тешких интервенција, а ове године експлозију у „Првом партизану“, а онда и поплаву на реци Ђетињи... За конкурс „Европа за све“, пријавиле су га старешине и редакција у којој је и прочитао оглас за посао пре 26 година – ужичке „Вести“.

– Ово ми је била јединствена прилика да одем ван граница Србије... Нисам овако замишљао Европску унију, све је много лепше... То не може да се опише док се не види. Прво чудо на које смо наишли на овом путовању у Бриселу био је хотел од 29 спратова, фасаде у мермеру и стаклу, а необичан нам је био и кључ у облику електронске картице, прича овај ватрогасац, којег је вест о кандидатури Србије за чланство у ЕУ затекла док је обилазио Европски парламент. „Било је и време да уђемо у ЕУ“, каже, а ћерки која је управо постала пунолетна после овог искуства саветоваће само да учи језике и – путује.

Хаџи Маринко Миљковић (1963) из Новог Сада је од 2002. године већ 23 пута дао крв. До сада – око 11 литара. Када не спасава животе, вози градски аутобус. Одушевљен је Европом, како је све напредовало, нарочито технологија. За њега улазак у Европску унију значи слободу кретања и бољу и лакшу комуникацију међу људима. „Сви ми имамо неку родбину негде у свету, а сад можемо и да их обиђемо а да не чекамо у редовима испред амбасада. Ово за мене значи бољитак, значи отворена врата, размену људи и идеја, да моји син и ћерка који сада имају 13 и 15 година једног дана виде све оно што ја нисам могао у њиховим годинама“, каже Миљковић.

Горан Јоксимовић (1968) из Сремске Каменице, већ 23 године ради као полицијски службеник у Новом Саду.

На конкурс „Европа за све“ пријавила га је супруга која је одскора његова колегиница, али ради на шалтеру и то баш на издавању личних карата и пасоша.

– Раније нисам могао да путујем јер нисмо смели да имамо пасош, а када сам могао, није било могућности. Ја сам о Европи имао одређену представу пре свега преко медија, али сад могу да кажем да је све потпуно другачије када се види уживо. На разгледницама човек може нешто да види, али када прошета уживо онда је то потпуно другачији утисак.

Супрузи, сину и ћерки је са првог пропутовања у ЕУ без виза донео сувенире, али се у коферу нашло места и за гардеробу и парфеме.

„Биће нам боље када уђемо у ЕУ, то је неминовност. Ми морамо да будемо део Европе не само са територијом, већ и што се тиче свега осталог“, каже овај полицајац.

Сандра Гуцијан – Александар Апостоловски

-----------------------------------------------------------

Евроскептик: Од њих зависиПетко Зорић (70), званично најстарији члан групе од 50 заслужних грађана Србије, професор је физичког васпитања у пензији и сатиричар који припрема књигу о првом пропутовању Европском унијом без виза. За себе каже да је евроскептик, да политичари једнако лажу иу Србији и у Европи, и да не може да им заборави то што су „утицали на распад Југославије и што су нас бомбардовали“.

– И даље све зависи од њих, читава наша будућност. Ја ову Европску унију видим овако: сви смо кренули истовремено, али су они испред нас 1.000 метара. А трчимо на 1.500 – каже у свом стилу Петко Зорић.