Nisu se samo topovski pucnji oglasili povodom donošenja Vidovdanskog ustava 1921. godine. Pošto je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević sutradan položio zakletvu, krenuo je kočijama u kojima se nalazio i predsednik vlade Nikola Pašić, ka Dvoru, da izvrši svečanu smotru beogradskog garnizona.

Uprava grada Beograda objavila je odmah kominike na koji se pozvala i „Politika“ (u jednostubačnom tekstu „Atentat na regenta”, štampanom na drugoj strani):

 „Kada je Prestolonaslednik sa svitom nailazio vraćajući se iz Konstituante, jedno lice bacilo je bombu sa prozora na trećem spratu nove zgrade Ministarstva trgovine (današnja raskrsnica ulica Kneza Miloša i Masarikove – prim. a.). Kako je bomba bačena, pala bi pravo ispred Prestolonaslednikovih kola, ali je, srećom, udarila o donji kraj jedne bandere i tu eksplodirala.”

Atentator se zvao Spasoje Stejić, radnik star 28 godina, boljševik, zagovornik akcija individualnog terora, koji će u Vidovdanskom procesu 1922. biti osuđen na smrt, ali mu je kazna preinačena na 20 godina robije. Stejića su uz ostale advokate branili i Dragiša Vasić i Triša Kaclerović. Iz zatvora je pobegao 1941. i poginuo posle dve godine u bici na Sutjesci.

 „Atentat na predsednika vlade g. Pašića”, naslov štampan preko cele prve strane „Politike” na Vidovdan 1923. godine, mora da je izazvao burne reakcije u javnosti. Dan ranije, u samo predvečerje Vidovdana, Nikola Pašić se posle skupštinske sednice već nalazio u automobilu koji se od zgrade Narodne skupštine kretao ka „Londonu”. Iz blizine od dva-tri metra na njega je pucao Milutin Rajić, kasnije kao politički krivac osuđen na dugogodišnju zatvorsku kaznu.

Godinu dana pre atentata, 26-godišnji Rajić je nakratko bio zaposlen u Ministarstvu inostranih poslova, na nekom malo važnom poslu, ali je odande izbačen. U istrazi je tvrdio da ga je nemogućnost povratka na ranije radno mesto motivisala na atentat.

Vidovdan je, očito, imao snažno simboličko značenje, ne samo za državu i vlast, nego i za one koji su državu i vlast hteli da ruše.