Нису се само топовски пуцњи огласили поводом доношења Видовданског устава 1921. године. Пошто је престолонаследник Александар Карађорђевић сутрадан положио заклетву, кренуо је кочијама у којима се налазио и председник владе Никола Пашић, ка Двору, да изврши свечану смотру београдског гарнизона.

Управа града Београда објавила је одмах коминике на који се позвала и „Политика“ (у једностубачном тексту „Атентат на регента”, штампаном на другој страни):

 „Када је Престолонаследник са свитом наилазио враћајући се из Конституанте, једно лице бацило је бомбу са прозора на трећем спрату нове зграде Министарства трговине (данашња раскрсница улица Кнеза Милоша и Масарикове – прим. а.). Како је бомба бачена, пала би право испред Престолонаследникових кола, али је, срећом, ударила о доњи крај једне бандере и ту експлодирала.”

Атентатор се звао Спасоје Стејић, радник стар 28 година, бољшевик, заговорник акција индивидуалног терора, који ће у Видовданском процесу 1922. бити осуђен на смрт, али му је казна преиначена на 20 година робије. Стејића су уз остале адвокате бранили и Драгиша Васић и Триша Кацлеровић. Из затвора је побегао 1941. и погинуо после две године у бици на Сутјесци.

 „Атентат на председника владе г. Пашића”, наслов штампан преко целе прве стране „Политике” на Видовдан 1923. године, мора да је изазвао бурне реакције у јавности. Дан раније, у само предвечерје Видовдана, Никола Пашић се после скупштинске седнице већ налазио у аутомобилу који се од зграде Народне скупштине кретао ка „Лондону”. Из близине од два-три метра на њега је пуцао Милутин Рајић, касније као политички кривац осуђен на дугогодишњу затворску казну.

Годину дана пре атентата, 26-годишњи Рајић је накратко био запослен у Министарству иностраних послова, на неком мало важном послу, али је оданде избачен. У истрази је тврдио да га је немогућност повратка на раније радно место мотивисала на атентат.

Видовдан је, очито, имао снажно симболичко значење, не само за државу и власт, него и за оне који су државу и власт хтели да руше.