Branka Prpa

U doba romantizma 19. veka Kosovska bitka je postala jedan od kamena međaša u definiciji identiteta nacije, u dokazu kontinuiteta što je i razlog što ima toliki značaj. „Kosovo je u dugoj istorijskoj vertikali od jednog milenijuma srce srpske države, mesto gde je definisan identitet ili pripadnost jednog naroda u smislu teritorijalne definicije. Simbolika Vidovdana korišćena je često na način da se uspostavi kontinuitet sa prošlošću (što radi svaka država) i da se i tim simboličkim činom birajući taj datum pokaže da država postoji još uvek”, kaže za nas list Branka Prpa, direktorka Arhiva grada Beograda.

Prelomni događaji povezani za ovaj datum izuzetno su zgusnuti što u nama često budi osećaj usuda i posebnosti. Da li je to zaista tako?

Analogije ne sme da bude jer je ona najprimitivniji oblik mišljenja. Nikakve sličnosti nema među događajima koji su se dešavali od 14. do 21. veka. U istoriji inače nije moguća analogija zbog toga što su tvorci istorije ljudi i zato što je istorijski kontekst neponovljiv. Prema tome, događaji iz današnjih dana i događaji koji su se dešavali na taj datum nisu međusobno povezani osim u nečem što je naša istorija – svest o kontinuitetu življenja na jednom prostoru, o kontinuitetu institucija, o kontinuitetu države, o kontinuitetu jedne nacije. Dakle, u tom smislu oni se povezuju u jednu zajedničku celinu.

Kaže se da je zahvaljujući  Kosovskom bojunastala srpska kritička istoriografija.

Tačno, a to se dogodilo zbog razlike između percepcije Kosovske bitke u narodnom predanju i Kosovske bitke na nivou fakticiteta. Prva lustrirana ličnost u srpskoj istoriji je Vuk Branković koji je optužen za izdaju. Međutim, istorijska istina je da je Vuk Branković jedini nastavio da se bori protiv Turaka posle Kosovske bitke. Branković je bio toliki problem za Osmansko carstvo da su ga na kraju izgnali iz Srbije. Umro je da se ni dan-danas ne zna gde.

Kako vidite nastavak i trajanje kosovske priče danas?

Svaki narod svoj identitet gradi na određenoj teritoriji u kojoj u kontinuitetu gradi svoju istoriju. Kosmet je mesto u kom je u kontinuitetu trajala ne samo srpska država, nego uopšte srpska istorija u proteklih hiljadu godina. Iz tih razloga Kosovo nije obično pitanje. Ono je utkano u identitet, nukleus, polazište i kontinuitet naše istorije. Reč je o vrlo ozbiljnom političkom pitanju koje nije moguće lako rešiti. To će biti trajni politički problem ne samo Srbije, nego i celog regiona jer su prekršeni mnogi principi... Balkanski narodi žive jedni s drugima vekovima a moraće da žive i dalje. Jasno je da niko ne može poneti svoju zemlju na neko drugo mesto. Prisiljen si da živiš sa svojim okruženjem pa će iz tih razloga pitanje Kosova trajati jer je neizvodljivo da postoji kao pusto ostrvo u moru drugih naroda. Moraće da počne da komunicira sa drugima koji ga okružuju.

U međuvremenu Albanci ispisuju svoju istoriju koja minimalizuje ulogu Srba na Kosovu i njihovu kulturnu baštinu.

Aktuelna albanska interpretacija istorije je vrednosne prirode. To suštinski znači da se istorija nikad ne falsifikuje tako što se menjaju datumi već se selektuje. Uzima se samo jedan korpus činjenica koje nam odgovaraju. Tako možete da dokažete šta god hoćete.

Mnogi zapadni novinari koji su pratili rat na ovim prostorima u međuvremenu su objaviliknjige i uglavnom podržavaju albansku verziju koja oblikuje mišljenje i tamošnjegjavnog mnjenja.

Publicistika je oblast koja je strašno naudila istoriografiji. Navodno su kompetentni a u stvari su istoričari amateri. Publikovali su ogroman broj knjiga o ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, procenjuje se da je izašlo preko 2.000 knjiga. U nekima od njih može se, recimo, pročitati da je Njegoš bio pravoslavni ekstremista. Pitala sam tog autora pa dobro šta je onda lord Bajron? Bio je još gori po tom kriterijumu od Njegoša, poginuo je s Grcima u borbi protiv Turaka – da li je i njemu nedostajalo tolerancije? Tu se zamenjuju teze. Reč je o kvaziistoriografiji, paraistoriji... Poplava tog štiva je, u stvari, pokušaj svakog pojedinačnog autora da na brzinu zaradi na nama koji smo se davili u sopstvenoj krvi. Naša nesreća je za mnoge bila čist profit.

Da li je preteran osećaj kod mnogih kojima se čini da osim što gube Kosovo kao teritoriju gube i svoju istoriju?

Nekako su svi zaboravili na austrijsko-turske ratove a Srbi su bili saveznici Eugenu Savojskom odnosno Evropi protiv Osmanlija. U svojoj istorijskoj sudbini Srbi su bili tampon-zona hrišćanske Evrope prema islamskom svetu. Svi znamo da su Osmanlije stigle do Beča. I sad ne možete samo da konstatujete da jednog naroda nema, neophodno je da utvrdimo zašto ga nema i šta se to u istoriji dešavalo da ga više nema tu gde je on bio. Kada teče proces premeštanja naroda niko ne može da kaže – e, sad je ovo moja zemlja, nije više tvoja. Pa, kako nije? Jeste, samo su istorijske okolnosti dovele do toga da je jedan narod sa svoje zemlje morao da ode a srpski narod je, nažalost, imao tu sudbinu da je na vratima Evrope i da mu se to često događalo.

Zato se valjda i uvrežilo osećanje da smo bili i ostali pre svega žrtve. Koliko takva pozicija donosi ili šteti kako pojedincima tako i društvu u celini?

Jedna vrsta razočarenja je potpuno opravdana. Mislim da se zaboravilo da smo mi srušili Miloševića. Mi smo opštom voljom suverenog naroda, građana ove zemlje srušili njegov režim. I imali smo pravo na poštovanje jer nismo bili saglasni sa zločinima tog režima. Da smo bili saglasni valjda ga ne bismo rušili. Uostalom, u sopstvenom korpusu imamo žrtve tog istog režima – ubijao je nas takođe. Jasno  je da je nezavisnost Kosova potez destabilizacije regiona, kažnjavanje Srbije a posteriori (posle svega), što znači da je prihvaćen pojam kolektivne krivice. Ako smo u Hag poslali sve koje smo poslali – uključujući i predsednika države – ko je sad ovde kažnjen, to je političko pitanje koje građani s pravom postavljaju i govori o načinu na koji se Evropa i Amerika odnose prema građanskoj i demokratskoj Srbiji.

Zvanična zapadna verzija događaja,međutim,glasi da su nas oni bombardovali kako bi nas oslobodili Miloševića i da su u tome zahvaljujući bombardovanju uspeli.

Čitava ta priča je problematična. Od tzv. humanitarne intervencije koja je objava rata zemlji koja ni na koji način nije ugrozila one koji bombarduju pa do priznavanja države narodu koji već ima nacionalnu državu. Albanci su jedini narod na planeti sa dve nacionalne države. Pri tom u susedstvu u isto vreme i Srbima i Hrvatima uskraćeno je isto pravo u Bosni. Znači, na jednom vrlo malom području potpuno se sukobljavaju politički principi na kojima je izvršena redefinicija nekadašnje jugoslovenske države. Neshvatljivo je u političkom i pravnom rečniku insistiranje na položaju Kosova tipa sui generis u Jugoslaviji. Pa, čekajte kakve veze Kosovo ima sa Jugoslavijom. Nikakve. To je srpska teritorija sa kojom Srbija ulazi u Jugoslaviju. Ne može se nijedan princip disolucije jugoslovenske države primeniti ponovo na Srbiju nakon što su konstituisane države na lešu Jugoslavije. E, ali se u tom procesu išlo dalje... I nemoguće je ne postaviti pitanje o ulozi  međunarodne zajednice koja je na Kosmetu već deset godina – šta su uradili, kako su pacifikovali sukobe, šta su učinili da dođe do suživota? Međunarodna zajednica nije uradila ništa osim što je razapela bodljikavu žicu, razmestila vojnike i od Kosova napravila jedan veliki konclogor. Reč je o neuspehu UE i međunarodne zajednice. Najblaže rečeno, začuđujuća je brzina post festum kad je bilo jasno da pobeđuju demokratske snage u Srbiji i kad su sva istraživanja pokazala da je većina građana evropski orijentisana – e, baš taj trenutak se bira za proglašenje nezavisnosti. Zašto se nije sačekalo makar još samo deset godina?

Zašto je bilo važno da se napravi ovaj presedan?

To, naravno, nije zbog nas, ali očigledno da su na nama slomljene Ujedinjene nacije. Radi se o redefiniciji međunarodnog poretka, pokušavaju se potpuno eliminisati UN koje su kroz 20. vek bile ozbiljan korektiv međunarodne politike.

Kosovska politička sudbinaponovo je aktuelizovala  podeluna patriote i izdajnike. Kuda nas takva podela može odvesti?

Kad bi toj patriotskoj grupaciji sukcesivno počelo da se nabraja šta su sve izdali i koliko koštaju srpski narod, mislim da bi imali ozbiljan problem. U svakom slučaju, oni permanentno vređaju inteligenciju građana. Ispraznom retorikom obećavaju da nikada neće dati Kosovo. Možemo ih zato pitati – a kako to nećete da ga date kada ste ga već dali? Legitimno je, međutim, reći da hoćemo da se borimo da se situacija promeni. Ali, dežurnim patriotama to nije dovoljno i oni stalno podgrejavaju priču ne bi li na praznoj nacionalnoj retorici kupili podršku građana. I desio se obrt na koji nisu računali. Građani su postali zreliji od svojih političkih elita. To je ono što je mene apsolutno impresioniralo. Naše političke elite drže neodgovorne političke govore svesni da obećanja ne mogu da ispune što su građani i uvideli. Svima je jasno da će se bitka za Kosmet voditi dalje na međunarodnom političkom planu. Neki političari, međutim, tu bitku vode u Srbiji. To čine, iako je postignut konsenzus da je Kosmet na neprihvatljiv način postao nezavisan, ako hoćete na uvredljiv način jer sa sobom nosi političku poruku kolektivne krivice... Ali to više nije naše unutrašnje političko pitanje, o tome je uostalom postignut konsenzus političke elite i građana. Ovu podelu nabacuju oni koji nemaju viziju razvoja države i budućnosti.