У доба романтизма 19. века Косовска битка је постала један од камена међаша у дефиницији идентитета нације, у доказу континуитета што је и разлог што има толики значај. „Косово је у дугој историјској вертикали од једног миленијума срце српске државе, место где је дефинисан идентитет или припадност једног народа у смислу територијалне дефиниције. Симболика Видовдана коришћена је често на начин да се успостави континуитет са прошлошћу (што ради свака држава) и да се и тим симболичким чином бирајући тај датум покаже да држава постоји још увек”, каже за нас лист Бранка Прпа, директорка Архива града Београда.

Преломни догађаји повезани за овај датум изузетно су згуснути што у нама често буди осећај усуда и посебности. Да ли је то заиста тако?

Аналогије не сме да буде јер је она најпримитивнији облик мишљења. Никакве сличности нема међу догађајима који су се дешавали од 14. до 21. века. У историји иначе није могућа аналогија због тога што су творци историје људи и зато што је историјски контекст непоновљив. Према томе, догађаји из данашњих дана и догађаји који су се дешавали на тај датум нису међусобно повезани осим у нечем што је наша историја – свест о континуитету живљења на једном простору, о континуитету институција, о континуитету државе, о континуитету једне нације. Дакле, у том смислу они се повезују у једну заједничку целину.

Каже се да је захваљујући  Косовском бојунастала српска критичка историографија.

Тачно, а то се догодило због разлике између перцепције Косовске битке у народном предању и Косовске битке на нивоу фактицитета. Прва лустрирана личност у српској историји је Вук Бранковић који је оптужен за издају. Међутим, историјска истина је да је Вук Бранковић једини наставио да се бори против Турака после Косовске битке. Бранковић је био толики проблем за Османско царство да су га на крају изгнали из Србије. Умро је да се ни дан-данас не зна где.

Како видите наставак и трајање косовске приче данас?

Сваки народ свој идентитет гради на одређеној територији у којој у континуитету гради своју историју. Космет је место у ком је у континуитету трајала не само српска држава, него уопште српска историја у протеклих хиљаду година. Из тих разлога Косово није обично питање. Оно је уткано у идентитет, нуклеус, полазиште и континуитет наше историје. Реч је о врло озбиљном политичком питању које није могуће лако решити. То ће бити трајни политички проблем не само Србије, него и целог региона јер су прекршени многи принципи... Балкански народи живе једни с другима вековима а мораће да живе и даље. Јасно је да нико не може понети своју земљу на неко друго место. Присиљен си да живиш са својим окружењем па ће из тих разлога питање Косова трајати јер је неизводљиво да постоји као пусто острво у мору других народа. Мораће да почне да комуницира са другима који га окружују.

У међувремену Албанци исписују своју историју која минимализује улогу Срба на Косову и њихову културну баштину.

Актуелна албанска интерпретација историје је вредносне природе. То суштински значи да се историја никад не фалсификује тако што се мењају датуми већ се селектује. Узима се само један корпус чињеница које нам одговарају. Тако можете да докажете шта год хоћете.

Многи западни новинари који су пратили рат на овим просторима у међувремену су објавиликњиге и углавном подржавају албанску верзију која обликује мишљење и тамошњегјавног мњења.

Публицистика је област која је страшно наудила историографији. Наводно су компетентни а у ствари су историчари аматери. Публиковали су огроман број књига о ратовима на просторима бивше Југославије, процењује се да је изашло преко 2.000 књига. У некима од њих може се, рецимо, прочитати да је Његош био православни екстремиста. Питала сам тог аутора па добро шта је онда лорд Бајрон? Био је још гори по том критеријуму од Његоша, погинуо је с Грцима у борби против Турака – да ли је и њему недостајало толеранције? Ту се замењују тезе. Реч је о квазиисториографији, параисторији... Поплава тог штива је, у ствари, покушај сваког појединачног аутора да на брзину заради на нама који смо се давили у сопственој крви. Наша несрећа је за многе била чист профит.

Да ли је претеран осећај код многих којима се чини да осим што губе Косово као територију губе и своју историју?

Некако су сви заборавили на аустријско-турске ратове а Срби су били савезници Еугену Савојском односно Европи против Османлија. У својој историјској судбини Срби су били тампон-зона хришћанске Европе према исламском свету. Сви знамо да су Османлије стигле до Беча. И сад не можете само да констатујете да једног народа нема, неопходно је да утврдимо зашто га нема и шта се то у историји дешавало да га више нема ту где је он био. Када тече процес премештања народа нико не може да каже – е, сад је ово моја земља, није више твоја. Па, како није? Јесте, само су историјске околности довеле до тога да је један народ са своје земље морао да оде а српски народ је, нажалост, имао ту судбину да је на вратима Европе и да му се то често догађало.

Зато се ваљда и уврежило осећање да смо били и остали пре свега жртве. Колико таква позиција доноси или штети како појединцима тако и друштву у целини?

Једна врста разочарења је потпуно оправдана. Мислим да се заборавило да смо ми срушили Милошевића. Ми смо општом вољом сувереног народа, грађана ове земље срушили његов режим. И имали смо право на поштовање јер нисмо били сагласни са злочинима тог режима. Да смо били сагласни ваљда га не бисмо рушили. Уосталом, у сопственом корпусу имамо жртве тог истог режима – убијао је нас такође. Јасно  је да је независност Косова потез дестабилизације региона, кажњавање Србије а постериори (после свега), што значи да је прихваћен појам колективне кривице. Ако смо у Хаг послали све које смо послали – укључујући и председника државе – ко је сад овде кажњен, то је политичко питање које грађани с правом постављају и говори о начину на који се Европа и Америка односе према грађанској и демократској Србији.

Званична западна верзија догађаја,међутим,гласи да су нас они бомбардовали како би нас ослободили Милошевића и да су у томе захваљујући бомбардовању успели.

Читава та прича је проблематична. Од тзв. хуманитарне интервенције која је објава рата земљи која ни на који начин није угрозила оне који бомбардују па до признавања државе народу који већ има националну државу. Албанци су једини народ на планети са две националне државе. При том у суседству у исто време и Србима и Хрватима ускраћено је исто право у Босни. Значи, на једном врло малом подручју потпуно се сукобљавају политички принципи на којима је извршена редефиниција некадашње југословенске државе. Несхватљиво је у политичком и правном речнику инсистирање на положају Косова типа суи генерис у Југославији. Па, чекајте какве везе Косово има са Југославијом. Никакве. То је српска територија са којом Србија улази у Југославију. Не може се ниједан принцип дисолуције југословенске државе применити поново на Србију након што су конституисане државе на лешу Југославије. Е, али се у том процесу ишло даље... И немогуће је не поставити питање о улози  међународне заједнице која је на Космету већ десет година – шта су урадили, како су пацификовали сукобе, шта су учинили да дође до суживота? Међународна заједница није урадила ништа осим што је разапела бодљикаву жицу, разместила војнике и од Косова направила један велики концлогор. Реч је о неуспеху УЕ и међународне заједнице. Најблаже речено, зачуђујућа је брзина пост фестум кад је било јасно да побеђују демократске снаге у Србији и кад су сва истраживања показала да је већина грађана европски оријентисана – е, баш тај тренутак се бира за проглашење независности. Зашто се није сачекало макар још само десет година?

Зашто је било важно да се направи овај преседан?

То, наравно, није због нас, али очигледно да су на нама сломљене Уједињене нације. Ради се о редефиницији међународног поретка, покушавају се потпуно елиминисати УН које су кроз 20. век биле озбиљан коректив међународне политике.

Косовска политичка судбинапоново је актуелизовала  поделуна патриоте и издајнике. Куда нас таква подела може одвести?

Кад би тој патриотској групацији сукцесивно почело да се набраја шта су све издали и колико коштају српски народ, мислим да би имали озбиљан проблем. У сваком случају, они перманентно вређају интелигенцију грађана. Испразном реториком обећавају да никада неће дати Косово. Можемо их зато питати – а како то нећете да га дате када сте га већ дали? Легитимно је, међутим, рећи да хоћемо да се боримо да се ситуација промени. Али, дежурним патриотама то није довољно и они стално подгрејавају причу не би ли на празној националној реторици купили подршку грађана. И десио се обрт на који нису рачунали. Грађани су постали зрелији од својих политичких елита. То је оно што је мене апсолутно импресионирало. Наше политичке елите држе неодговорне политичке говоре свесни да обећања не могу да испуне што су грађани и увидели. Свима је јасно да ће се битка за Космет водити даље на међународном политичком плану. Неки политичари, међутим, ту битку воде у Србији. То чине, иако је постигнут консензус да је Космет на неприхватљив начин постао независан, ако хоћете на увредљив начин јер са собом носи политичку поруку колективне кривице... Али то више није наше унутрашње политичко питање, о томе је уосталом постигнут консензус политичке елите и грађана. Ову поделу набацују они који немају визију развоја државе и будућности.