Nepotpisanim uvodnikom „Kosovski dan”, objavljenim 15. juna 1904. godine, „Politika” je i navedenim rečima obeležila Vidovdan kao državni praznik, uz podsećanje da je na Kosovu 15. juna (28. po novom kalendaru) 1389. godine bio „crni dan, na kome smo izgubili sve, osim časti i slave”.

Novinarski zanos i prigodne reči su, dabome, različiti od govora kritičke istoriografije koja je od poslednje dve decenije 19. veka tvrdila da je Kosovska bitka „pokrivena gustom tamom neizvesnosti” i da se o tom događaju zna vrlo malo tačnog. Uz ostalo i zato što su samo kosovsko predanje i vidovdanski mit, tokom vekova duboko uklesani u kolektivnu svest srpskog naroda, sputavali brže iscrtavanje istinite slike o Kosovskoj bici, koja je prerasla u simbol razmeđe epoha – epohe slobode i epohe ropstva.

Potom, mnogo značajnih događaja na isti dan – slučajnost ili rad istorije prepleten s radom i lukavošću politike koja je prepoznavala značenje vidovdanskog mita, njegove poruke i gotovo neverovatni energetski i emocionalni naboj u nacionalnoj svesti i kulturi Srba?

Sva je prilika da odgovor na ovo pitanje treba da glasi da o slučajnosti nije reč, jer su u pomenutim događajima istorija i svesno vođena politika preplitali niti, uprkos tome što je oslonac politike na značenju Vidovdana samom mitu udahnjivao dodatnu, novu snagu.

Posle Kumanovske bitke u Prvom balkanskom ratu 23. i 24. oktobra 1912. godine Kosovo je posle više od 500 godina oslobođeno i vraćeno u sastav Srbije, a odnos prema Vidovdanu, jasno je to i iz tekstova objavljivanih u „Politici”, uveliko je promenjen.

Zakratko, jer je tog dana 1914. objavljena informacija da će austro-ugarski prestolonaslednik Franja Ferdinand baš na Vidovdan posetiti Sarajevo.

 „Na hiljade detektiva, špijuna, policajaca, žandarmerije regrutovani su celom okolinom u kojoj se Franja Ferdinand kreće. U samom, pak, Sarajevu te policijske mere premašuju sve što je do sada ikada učinjeno za čuvanje ma koje krunisane glave”, izvestila je „Politika”.

Nema nikakve sumnje, poseta je bila tempirana baš na Vidovdan, a sve pomenute mere nisu sprečile Gavrila Principa i drugove da izvrše atentat na austro-ugarskog prestolonaslednika, kada je ubijena i njegova supruga, vojvotkinja Hohenberg.

Austrijski političar velikog ugleda, Jozef Redlih, zapisao je u svom dnevniku da se tog dana i 29. juna u Beču „nije mogla primetiti neka žalost, da je svuda svirala muzika”. Ali je zato na tradicionalnom kermesu na Kalemegdanu, gde se slegao celi Beograd, u večernjim satima došlo naređenje da se prekine vidovdansko slavlje.

Vojni i politički vrh Austro-Ugarske nije bio naročito zainteresovan da utvrdi istinu o atentatu i njegovoj pozadini, jer je najvažnije bilo da se odgovornost za događaj prevali na pleća Srbije, što bi omogućilo da mlada, nezavisna kraljevina koja tek što je vratila Kosovo pod svoje okrilje, bude kažnjena.

Ritam ratnih doboša bio je sve glasniji i mesec dana kasnije, 28. jula 1914, Austro-Ugarska je objavila rat Kraljevini Srbiji, običnom depešom, preko pošte u Temišvaru. U 23 sata 29. jula mašina rata je pokrenuta, počelo je neprekidno osmodnevno bombardovanje Beograda.

Iz rata je Srbija izašla kao pobednica, a 1. decembra 1918. godine proglašena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Euforija i slavlje izazvani konačno ostvarenim snom o ujedinjenju južnoslovenskih naroda u zajedničku, slobodnu i nezavisnu državnu zajednicu, brzo su ustuknuli pred nacionalnim, političkim i ekonomskim sporovima, što je potvrđeno i u raspravama o novom ustavu.

Slovenački kulturni radnici su tražili autonomiju, Stojan Protić se zalagao za načela decentralizacije, ali one koja blokira administrativno rastakanje države, Jugoslovenski klub je zahtevao šestočlanu federativnu zajednicu, u Hrvatskoj je „republikanska zajednička većina” tražila „ustav neutralne seljačke republike Hrvatske”, muslimani su izašli sa svojim nacrtom u kome je centralno bilo agrarno pitanje.

Konačno je na Vidovdan 1921. godine, prostom većinom, u retko dramatičnoj situaciji izglasan Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Vladina većina je i bukvalno morala da kupuje glasove poslanika da bi Ustav bio izglasan.

Danima je „Politika” iscrpno izveštavala svoje čitaoce šta se sve dešava u skupštinskoj proceduri, da bi 28. juna štampala preko cele prve strane naslov „Ustav je primljen”.

Sutradan će u opsežnom izveštaju biti napisano da je Ustav usvojen sa 223 glasa za i 35 glasova protiv, a kada je predsednik Narodne skupštine dr Ivan Ribar, u 12 sati i 35 minuta „saopštio rezultate glasanja i objavio da je Ustav u celosti primljen u redakciji koju je dala većina, ovaciji i oduševljenju nije bilo kraja.”

Posle samo tri minuta oglasio se i prvi topovski pucanj kojim je beogradskoj javnosti oglašen ovaj značajan događaj.

Vidovdanskim ustavom Kraljevina SHS je definisana kao ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija, uprkos jakoj republikanskoj opoziciji. Kralj je, faktički, bio glavni činilac vlasti, iako je ona ustavno počivala na načelu trodeobe. Socijalno-ekonomske odredbe Ustava su sledile primer Vajmarskog ustava i značile potvrdu brige za socijalnu pravdu i ravnopravnost svih društvenih slojeva.

Ozakonjenje centralizma i unitarizma kao stubova unutrašnjeg uređenja izazvalo je, međutim, razočarenje i proteste, kritike da je njime sankcionisana neravnopravnost među ujedinjenim južnoslovenskim narodima, da Ustav omogućuje političku hegemoniju srpske buržoazije a onemogućava normalan razvoj demokratije i parlamentarizma, što će sve voditi samovlašću i samodržavlju.

U zajednici razdiranoj unutrašnjim napetostima i sporovima, kralj Aleksandar je konačno 6. januara 1929. godine zaveo apsolutistički režim, ukinuo je Vidovdanski ustav i Narodnu skupštinu, pravdajući svoj potez opštim društvenim interesima. Diktatura je navodno bila neophodna da bi zemlja bila spasena od dezintegrativne, razarajuće aktivnosti političkih stranaka.

U vidovdanskoj nisci novi važni čvor će se pojaviti 1948. godine, jer je na taj dan, svakako ne slučajno, objavljena Rezolucija Informacionog biro komunističkih partija o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije. Dotadašnji od javnosti skrivan spor Beograda i Moskve, Tita i Staljina, objavljivanjem ovog dokumenta i odgovora CK KPJ posle dva dana u „Borbi”, otvorio je grotlo iz koga će vatra sukljati nekoliko godina.

Posledice tog spora su bile dugoročne, ne samo u odnosima među socijalističkim zemljama. One su došle do izražaja u unutrašnjoj politici Jugoslavije, u bitnoj prekompoziciji njene spoljne politike, a uvođenje načela ekvidistance prema blokovskim silama u vremenu hladnog rata, dovelo je i do promena na evropskoj i globalnoj mapi svetske politike.

Godine ovog sukoba su, nažalost, donele i takve moralne mrlje kakve su progon nevinih i Goli otok, a istovremeno su ubrzale dinamiku sukoba unutar jugoslovenskog rukovodstva (slučaj Đilas). Proteklih i ovih dana, povodom 60 godina od objavljivanja Rezolucije Informbiroa bilo je o svemu tome mnogo reči, uključujući i tekstove na stranicama „Politike”.

Konačno, Vidovdan 2001. godine ponovo je značio dramu u zemlji Srbiji i tadašnjoj SR Jugoslaviji. Tog dana je višegodišnji predsednik ove dve države, Slobodan Milošević, specijalnim transportom, pod strogim nadzorom, iz pritvora u beogradskom Centralnom zatvoru, sa strogo kontrolisanog poligona Instituta bezbednosti na Banjici, prebačen u Ševeningen.

Otmica, zločin, vidovdanska izdaja, govorili su jedni, ispunjavanje obaveza preuzetih u odnosu na Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu, tvrdili su drugi.

 „Opet u poslednjem trenutku i na brzaka, ali ovoga puta bez brljotina, DOS je poslao Slobodana Miloševića na još jednu – biće poslednju – etapu njegovog životnog puta: u Ševeningen, banju na Severnom moru, gde ima i jedan zatvor” pisalo je tim povodom u nedeljniku „Vreme”.

A sve je, tvrde mnogi, počelo baš na Vidovdan, ali onaj 1989. godine, kada je Slobodan Milošević na Gazimestanu, u okviru obeležavanja 600. godišnjice Kosovske bitke, održao svoj čuveni govor.