Непотписаним уводником „Косовски дан”, објављеним 15. јуна 1904. године, „Политика” је и наведеним речима обележила Видовдан као државни празник, уз подсећање да је на Косову 15. јуна (28. по новом календару) 1389. године био „црни дан, на коме смо изгубили све, осим части и славе”.

Новинарски занос и пригодне речи су, дабоме, различити од говора критичке историографије која је од последње две деценије 19. века тврдила да је Косовска битка „покривена густом тамом неизвесности” и да се о том догађају зна врло мало тачног. Уз остало и зато што су само косовско предање и видовдански мит, током векова дубоко уклесани у колективну свест српског народа, спутавали брже исцртавање истините слике о Косовској бици, која је прерасла у симбол размеђе епоха – епохе слободе и епохе ропства.

Потом, много значајних догађаја на исти дан – случајност или рад историје преплетен с радом и лукавошћу политике која је препознавала значење видовданског мита, његове поруке и готово невероватни енергетски и емоционални набој у националној свести и култури Срба?

Сва је прилика да одговор на ово питање треба да гласи да о случајности није реч, јер су у поменутим догађајима историја и свесно вођена политика преплитали нити, упркос томе што је ослонац политике на значењу Видовдана самом миту удахњивао додатну, нову снагу.

После Кумановске битке у Првом балканском рату 23. и 24. октобра 1912. године Косово је после више од 500 година ослобођено и враћено у састав Србије, а однос према Видовдану, јасно је то и из текстова објављиваних у „Политици”, увелико је промењен.

Закратко, јер је тог дана 1914. објављена информација да ће аустро-угарски престолонаследник Фрања Фердинанд баш на Видовдан посетити Сарајево.

 „На хиљаде детектива, шпијуна, полицајаца, жандармерије регрутовани су целом околином у којој се Фрања Фердинанд креће. У самом, пак, Сарајеву те полицијске мере премашују све што је до сада икада учињено за чување ма које крунисане главе”, известила је „Политика”.

Нема никакве сумње, посета је била темпирана баш на Видовдан, а све поменуте мере нису спречиле Гаврила Принципа и другове да изврше атентат на аустро-угарског престолонаследника, када је убијена и његова супруга, војвоткиња Хохенберг.

Аустријски политичар великог угледа, Јозеф Редлих, записао је у свом дневнику да се тог дана и 29. јуна у Бечу „није могла приметити нека жалост, да је свуда свирала музика”. Али је зато на традиционалном кермесу на Калемегдану, где се слегао цели Београд, у вечерњим сатима дошло наређење да се прекине видовданско славље.

Војни и политички врх Аустро-Угарске није био нарочито заинтересован да утврди истину о атентату и његовој позадини, јер је најважније било да се одговорност за догађај превали на плећа Србије, што би омогућило да млада, независна краљевина која тек што је вратила Косово под своје окриље, буде кажњена.

Ритам ратних добоша био је све гласнији и месец дана касније, 28. јула 1914, Аустро-Угарска је објавила рат Краљевини Србији, обичном депешом, преко поште у Темишвару. У 23 сата 29. јула машина рата је покренута, почело је непрекидно осмодневно бомбардовање Београда.

Из рата је Србија изашла као победница, а 1. децембра 1918. године проглашена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Еуфорија и славље изазвани коначно оствареним сном о уједињењу јужнословенских народа у заједничку, слободну и независну државну заједницу, брзо су устукнули пред националним, политичким и економским споровима, што је потврђено и у расправама о новом уставу.

Словеначки културни радници су тражили аутономију, Стојан Протић се залагао за начела децентрализације, али оне која блокира административно растакање државе, Југословенски клуб је захтевао шесточлану федеративну заједницу, у Хрватској је „републиканска заједничка већина” тражила „устав неутралне сељачке републике Хрватске”, муслимани су изашли са својим нацртом у коме је централно било аграрно питање.

Коначно је на Видовдан 1921. године, простом већином, у ретко драматичној ситуацији изгласан Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Владина већина је и буквално морала да купује гласове посланика да би Устав био изгласан.

Данима је „Политика” исцрпно извештавала своје читаоце шта се све дешава у скупштинској процедури, да би 28. јуна штампала преко целе прве стране наслов „Устав је примљен”.

Сутрадан ће у опсежном извештају бити написано да је Устав усвојен са 223 гласа за и 35 гласова против, а када је председник Народне скупштине др Иван Рибар, у 12 сати и 35 минута „саопштио резултате гласања и објавио да је Устав у целости примљен у редакцији коју је дала већина, овацији и одушевљењу није било краја.”

После само три минута огласио се и први топовски пуцањ којим је београдској јавности оглашен овај значајан догађај.

Видовданским уставом Краљевина СХС је дефинисана као уставна, парламентарна и наследна монархија, упркос јакој републиканској опозицији. Краљ је, фактички, био главни чинилац власти, иако је она уставно почивала на начелу тродеобе. Социјално-економске одредбе Устава су следиле пример Вајмарског устава и значиле потврду бриге за социјалну правду и равноправност свих друштвених слојева.

Озакоњење централизма и унитаризма као стубова унутрашњег уређења изазвало је, међутим, разочарење и протесте, критике да је њиме санкционисана неравноправност међу уједињеним јужнословенским народима, да Устав омогућује политичку хегемонију српске буржоазије а онемогућава нормалан развој демократије и парламентаризма, што ће све водити самовлашћу и самодржављу.

У заједници раздираној унутрашњим напетостима и споровима, краљ Александар је коначно 6. јануара 1929. године завео апсолутистички режим, укинуо је Видовдански устав и Народну скупштину, правдајући свој потез општим друштвеним интересима. Диктатура је наводно била неопходна да би земља била спасена од дезинтегративне, разарајуће активности политичких странака.

У видовданској нисци нови важни чвор ће се појавити 1948. године, јер је на тај дан, свакако не случајно, објављена Резолуција Информационог биро комунистичких партија о стању у Комунистичкој партији Југославије. Дотадашњи од јавности скриван спор Београда и Москве, Тита и Стаљина, објављивањем овог документа и одговора ЦК КПЈ после два дана у „Борби”, отворио је гротло из кога ће ватра сукљати неколико година.

Последице тог спора су биле дугорочне, не само у односима међу социјалистичким земљама. Оне су дошле до изражаја у унутрашњој политици Југославије, у битној прекомпозицији њене спољне политике, а увођење начела еквидистанце према блоковским силама у времену хладног рата, довело је и до промена на европској и глобалној мапи светске политике.

Године овог сукоба су, нажалост, донеле и такве моралне мрље какве су прогон невиних и Голи оток, а истовремено су убрзале динамику сукоба унутар југословенског руководства (случај Ђилас). Протеклих и ових дана, поводом 60 година од објављивања Резолуције Информбироа било је о свему томе много речи, укључујући и текстове на страницама „Политике”.

Коначно, Видовдан 2001. године поново је значио драму у земљи Србији и тадашњој СР Југославији. Тог дана је вишегодишњи председник ове две државе, Слободан Милошевић, специјалним транспортом, под строгим надзором, из притвора у београдском Централном затвору, са строго контролисаног полигона Института безбедности на Бањици, пребачен у Шевенинген.

Отмица, злочин, видовданска издаја, говорили су једни, испуњавање обавеза преузетих у односу на Међународни суд за бившу Југославију у Хагу, тврдили су други.

 „Опет у последњем тренутку и на брзака, али овога пута без брљотина, ДОС је послао Слободана Милошевића на још једну – биће последњу – етапу његовог животног пута: у Шевенинген, бању на Северном мору, где има и један затвор” писало је тим поводом у недељнику „Време”.

А све је, тврде многи, почело баш на Видовдан, али онај 1989. године, када је Слободан Милошевић на Газиместану, у оквиру обележавања 600. годишњице Косовске битке, одржао свој чувени говор.