Противречна или нејасна сведочанства историјских извора о самој Косовској бици 15/28. јуна 1389. само су додатно допринела градњи најснажнијег, централног предања српске културе.

Упркос готово небројеним књигама и научним прилозима који разјашњавају сам бој који се одвијао на брежуљцима код Приштине, на саставку река Лаб и Ситница, снага предања као да потврђује закључак Јована Цвијића да ко држи Косово, тај влада не само Србијом него и централном балканском облашћу. Можда су Цвијићеви увиди инспирисали Збигњева Бжежинског да 1997. иде и даље, јер је написао да је „Балкан потенцијално геополитичка награда у борби за европску супремацију”.

Академик Димитрије Богдановић је историјски значај Косовског боја упоредио са Куликовском битком 1380, битком код Поатјеа 732, чак и са битком у Термопилском кланцу 480. године пре наше ере. Херојско саможртвовање Милоша Обилића који је убио султана Мурата није значило и српску победу, дошло је до преокрета, ухваћен је и погубљен кнез Лазар, а његова херојска погибија показала се парадоксално као извор нове духовне и политичке снаге.

Косовска битка је, по Богдановићевим речима, за Србију не само пораз него и победа; пораз у војничком и политичком смислу значио је започињање борбе за слободу, за државноправну, економску и духовну обнову, за „васкрс државе српске”, како ће то формулисати Стојан Новаковић. Одмах после битке почело је стварање књижевности која утврђује смисао историјске поруке Косовог боја и валоризује историју српског народа, у чијој је свести Лазарева погибија добила значење мученичке смрти за „царство небеско” и духовног тријумфа у борби за идеал хришћанске цивилизације.

Видовдан 1389. симболише узвишену победу хероизма, морални тријумф и жртву у име виших циљева. Зато је за српски народ Косово потврда и печат његовог идентитета, кључ који омогућава да се схвати порука његове историје, то је веза са аутентичном српском државношћу, Косово је стег националне слободе. Косовски списи у црквеној књижевности, а косовски еп у народном песништву од краја 14. века до данас израз су те свести. Зато Богдановић наглашава да није реч ни о каквом „косовском миту”, него о историјском памћењу и мисли којима се остварује веза са стварном историјском прошлошћу.

Насупрот Богдановићу, професор Миодраг Поповић је у књизи „Видовдан и часни крст” констатовао да Видовдан није помињан у првим варијантама косовске легенде, већ да је „с подржављењем предања и величањем Лазаревог државотворног лика” косовски симбол дошао у центар пажње „као дан дефинитивног обрачуна с Турцима”, тек крајем 19. и почетком 20. века, када се Краљевина Србија политичким средствима борила за припајање ондашњих турских територија.

Не само песници, пише Поповић, већ и други патриоти, јавни радници, новинари, политичари, државници и официри, све више су говорили о освети Косова. У доба романтичара косовски мит из народне поезије служио је националослободилачкој мисли, али је постепено преиначаван, што је и довело до стварања новог, видовданског култа, закључује Поповић. Догодило се то под притиском политичко-економских императива српског грађанства, продирања на југ и освајања Косова, па је у преиначеном миту дошло до унутрашњег раслојавања косовског мита.

Поетско је уступило место конкретној националној политици, стваран је култ „по коме је безмало све дозвољено, чак и нож”, констатује Поповић. Због тога, уверен је он, новостворени видовдански култ представља „несумњиво естетичку и хуманистичку деградацију косовског мита”. При томе је видовдански култ окупио крајем 19. и у првим деценијама 20. века око себе не само српско грађанство, него и сељаштво, што значи велику већину српског народа. Нација се ујединила око косовских хероја и других супституција врховног паганског божанства, везаног за дан белог Вида, бога рата.

Видовдански мит је, тврди Поповић, „измешао историјску збиљу са митском реалношћу, стварну борбу за слободу са сачуваним паганским склоностима (освета, клање и приношење жртве, оживљавање херојског претка)”. Историјски осмотрено, мит је био неопходан као фаза у развитку националног мишљења, али „као трајно стање духа, видовдански ’мит’ може бити и кобан по оне који нису у стању да се ишчупају из његових псеудомитских и псеудоисторијских мрежа. У њима, за разлику од песника и националних идеолога из епохе романтизма, савремена мисао, дух човеков, може доживети ново Косово: интелектуални и етички пораз”, упозоравао је Миодраг Поповић.