„Kod Zorana u kancelariji sedimo i ćutimo. Čekamo da se pilot javi. Imam dva telefona. Jedan se usijao od poziva... svi traže proveru informacije da je izvršena ekstradicija. Konačno mi, nešto pre osam, zvoni i drugi telefon. Pilot se javio iz Tuzle. Znači, kraj je. U tom trenutku, Zoran me je upitao – Da li možeš da zamisliš da je danas Vidovdan? Malopre su mi rekli da je danas Vidovdan. – Sedam dana nismo spavali. Nismo uopšte znali ni koji je dan ni datum.”

Ovo potresno svedočenje iz knjige Čedomira Jovanovića Moj sukob sa prošlošću samo je najnovija potvrda političkog i simboličkog značaja koji Vidovdan ima u srpskoj istoriji i kolektivnom pamćenju. I to čak i kod onih koji nisu naročito opterećeni nacionalnom prošlošću, istorijom i simbolikom. Da se sve odigralo koji dan ranije ili kasnije, Miloševićevo izručenje u Hag bilo bi samo jedan u nizu ružnih i tužnih – ili, možda, mudrih i hrabrih – političkih gestova kakvih je bivalo i ranije u srpskoj istoriji. Ali činjenica da se to zbilo upravo na Vidovdan napravila je od tog mučnog događaja istinsku psihološku, ljudsku i nacionalnu dramu.       

 Možemo se praviti da to ne vidimo, ali ne – Vidovdan u srpskoj istoriji definitivno nije običan datum i toga je, videli smo, Zoran Đinđić bio i te kako svestan, a donekle čak i Čeda Jovanović.

Na Vidovdan 1989. Slobodan Milošević se ustoličio kao neprikosnoveni nacionalni vožd koji će tokom naredne decenije Srbiju povesti u istorijske „godine raspleta”, za koje ni on ni Srbi nisu bili ni mentalno spremni ni politički kompetentni. Ničim u svojoj prethodnoj biografiji Milošević nije zaslužio onu ustalasanu milionsku masu na Gazimestanu koja je klicala njegovo ime. Ali isto tako, treba reći da, uprkos svemu, nije zaslužio ni ono vidovdansko poniženje iz 2001, koje mu je priredio DOS. Iako to, kada se malo bolje pogleda, i nije bilo toliko njegovo poniženje, koliko onih koji su ga na taj datum i na takav način izručili njegovim – a bogme i našim – neprijateljima.

Pa čak i u okupiranom Iraku Sadamu Huseinu je sudio kakav-takav irački sud, nije mu suđeno u Rijadu, Londonu ili Vašingtonu. Izdan od najbližih saradnika, zaboravljen i napušten od većine onih koji su mu desetak godina ranije fanatično aplaudirali, Milošević je u Hagu dobio priliku da se rehabilituje za dobar deo grehova i grešaka iz prethodnog vremena. I imam utisak da je tek u Hagu, suočen sa arogantnim Džefrijem Najsom, sudijom Mejom i uglavnom iskonstruisanom optužnicom, zaista postao ono što su njegove pristalice verovale da je bio od početka – iskreni patriota koji se bori za svoj narod. Sviđalo nam se to ili ne, kako vreme bude prolazilo, u nacionalnom sećanju će sve više ostajati ovaj haški Milošević, koji se bori protiv svetske sile i nepravde, a bledeti slika ciničnog balkanskog autokrate, tako da će sramota onih koji su ga izručili na Vidovdan, umesto da bledi, bivati sve veća i veća. Izgleda da je to znao, odnosno osećao i sam Đinđić, pa je pokušao da se iskupi tako što je bukvalno sutradan po izručenju pohitao kod patrijarha da uvođenjem veronauke u škole i bogatim prilozima za Hram Svetog Save pokuša da sagradi sebi crkvu pokajnicu.     

Gde je Vidovdan, tu je negde uvek i priča o herojstvu, žrtvi i izdaji. Knjige kažu da je Vuk Branković, po svoj prilici, neopravdano optužen za izdaju u Kosovskoj bici. Nažalost, u ovoj aktuelnoj borbi za Kosovo takva greška teško da se može potkrasti. S tim što je konkurencija za Brankovića danas više nego žestoka, a u Obiliće se – sem u vreme predizbornih kampanja – slabo ko upisuje. I s tim što moderni „guslari” danas samu izdaju na bezbroj načina relativizuju, ili je čak direktno postiču i slave kao novi, odnosno pravi, pragmatični i odgovorni patriotizam. I s tim što savremene nevere više ne prodaju veru za večeru – nego za ministarstva, laki keš, fotelje, tendere i upravne odbore.    

Ko zna kako bi svojevremeno prošao knez Lazar da je svoju odluku želeo da testira na slobodnim i demokratskim izborima? Ko zna kako bi birači, sebri i „sva gospoda srpska” ocenili njegovu nameru da teritorijalni integritet zemlje brani svim raspoloživim sredstvima – uključujući i ratna? I ko zna ne bi li, da nisu odmah pogubljeni, i Lazaru i Milošu, na nekom ondašnjem Haškom tribunalu u Maloj Aziji bilo suđeno za „agresiju”, „terorizam”, „kršenje običaja rata”, „prekomernu upotrebu sile” i „genocidne namere”?  

Ali gorku šalu na stranu. Ovo sam hteo reći. Vidovdan dođe i kad ga niko ne čeka. I kada ga svi zaborave. Dođe i promeni tok istorije i života. A da li ga promeni nabolje ili nagore, nije uvek lako odrediti. U svakom slučaju, na Vidovdan se obično pokaže ko je ko, pri čemu se neko pokaže boljim, a neko gorim nego što se mislilo da jeste. Vidovdan nije Nova godina, ni Dan Republike, ni Dan pobede, ni rođendan, ni Božić, ni Uskrs. Ima u našim životima mnogo većih, slavljenijih, popularnijih i zvaničnijih praznika. Ali nikad nemojte zaboraviti da bez Vidovdana nas, ovakvi kakvi smo – dobri i loši, moderni i konzervativni, levi i desni, napredni i nazadni, veliki i mali, pametni i glupi, plitki i duboki – kao naroda naprosto ne bi bilo.