Видовдан представља судбоносан датум наше историје. Можда је потребно додати да је, поред Косовске битке из 1389. године, Сарајевског атентата из 1914. године, Резолуције Информбироа из 1948. или газиместанског узлета 1989. и слетања у Схевенинген 2001. године, за 28. јун везано и потписивање судбоносне Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске 1881. године, истог дана 1919. потписан је мировни уговор којим је окончан Први светски рат, амандманима на устав Хрватске српски народ је 1990. престао да буде конститутивни народ ове државе, док је 2006. Црна Гора Резолуцијом 60/264 Генералне скупштине УН постала 192. чланица светске организације.

Један уважени британски историчар је у закључку своје књиге о Србији, биће у шали, предложио да се Срби ману Св. Вида, који иако слављен и цењен светитељ ипак штити нервне болеснике и епилептичаре, а да се окрену, рецимо, Св. Јони – који је, ето, провео неко време у утроби кита одакле је срећно успео да изађе жив. Згодну околност, о којој је овај аутор водио рачуна, представљала је чињеница да Јониндан пада баш 5. октобра.

Не би се могло рећи да постоји неки објашњив разлог због којег је Видовдан добио овакав значај у историји српског народа. Пре свега сами савременици Косовску битку нису сместа сматрали судбоносном и толико кобном. Њене последице, значај Кнеза Лазара као заштитника и дародавца Цркве, епска борба за очување српске државе његових потомака, последњих Бранковића, и порука и поука жртвовања, тај савршени imitatio Christi, уклопили су се не само са средњовековним владарским идеалом, већ су се преточили у мисао народне слободе и касније чак националне еманципације. Познији догађаји већином су стицајем околности пали баш на Видовдан. Тајна конвенција и испоручивање Слободана Милошевића Хагу свакако нису на овај дан уприличени

вољом актера (макар кад је о српској страни реч). Маневри организовани у Босни 1914. нису трајали само током Видовдана, а сасвим би било чудно да су организовани у децембру или фебруару. Ако су Принцип и младобосанци и узели долазак надвојводе Фердинанда у Сарајево као националну увреду, несумњиво је да су раније и без такве околности планирали напад на мање значајне достојанственике двојне монархије. Уколико су заиста имали намеру да избором Видовдана за датум доношења Резолуције ИБ додатно угрозе Броза и КПЈ, Жданов и Маљенков вероватно нису рачунали на чињеницу да тако само могу да подстакну нежељене паралеле. 

У историји су седмице на прелазу између пролећа и лета и лета и јесени (јун и септембар) вероватно период највеће активности. Управо 28. јуна догодили су се многобројни други велики и судбоносни догађаји. Рецимо, највећа битка XVII века – када су се 1651. пољске трупе сукобиле са устаницима Богдана Хмељницког и Татарима код Берестежка (Beresteczko), Карло V је тога дана постао цар, а Викторија краљица, 1922. је избио грађански рат у Ирској, а 1967. године, после једне од најблиставијих ратних победа у XX веку, Израелу је присаједињен Источни Јерусалим...

Ипак, са намером или случајно, склеротичним предумишљајем људи или величанственом промишљу Свевишњег, Видовдан остаје као један од најважнијих датума српске историје. Одавно је речено како је „све случајно осим случаја”. У прилог овом двосмисленом закључку додао бих да би и Св. Јона био згодан дан за Српство, због поруке светитељевог живота и великог догађаја од 5. октобра 2000. године, само да управо тог датума 1813. турска војска није ушла у небрањени Београд.