U analitičkom razlaganju vidovdanskog mita, Miodrag Popović konstatuje da je ideja Kosova kao Srpstva i Kosova kao spoja nacije i religije uvezena sa hrišćanskog zapada, zajedno sa katoličkim svecem sv. Vitom. Otuda se Kosovska bitka do kraja 18. veka nije vezivala za Vidovdan, nego za dan sv. proroka Amosa, uz koga je hrišćanska crkva na zapadu stavljala i svetog Vita, stradalog 15/28. juna oko 303. godine. Njegovo ime je ušlo u srpske bogoslužbene knjige mnogo kasnije preko katoličkih i ruskih izvora. Vit nije postao srpski svetac, niti mu je u crkvi držana služba.

Istovremeno, u paganskom, najranijem slovenskom sloju, Vidovdan je Dan svetlosti, dan kada gospodari staroslovensko božanstvo – Vid ili Svetovid, bog svetlosti i obilja, ali i bog rata. U svojoj hronici iz 12. veka nemački sveštenik Helmod pominje Svetovida kao vrhovnog boga severozapadnih Slovena, kome su podizani hramovi i prinošene mu žrtve na kraju žetve, „iz svih slovenskih krajeva”.

Tek posle Kumanovske bitke 1912. godine, pošto je ona proglašena za osvetu Kosova, Vidovdan je crvenim slovima napisan u kalendaru Kraljevine Srbije kao jedan od devet zvaničnih državnih praznika.

A na mramornom stubu na Kosovom polju, despot Stefan Lazarević je oko 1404. godine, na kraju opisa Kosovske bitke zapisao: „I sve ovo rečeno svrši se leta 6897, indikta 12, meseca 15, u dan utorak, a čas je bio šesti ili sedmi, ne znam, Bog zna”.