У аналитичком разлагању видовданског мита, Миодраг Поповић констатује да је идеја Косова као Српства и Косова као споја нације и религије увезена са хришћанског запада, заједно са католичким свецем св. Витом. Отуда се Косовска битка до краја 18. века није везивала за Видовдан, него за дан св. пророка Амоса, уз кога је хришћанска црква на западу стављала и светог Вита, страдалог 15/28. јуна око 303. године. Његово име је ушло у српске богослужбене књиге много касније преко католичких и руских извора. Вит није постао српски светац, нити му је у цркви држана служба.

Истовремено, у паганском, најранијем словенском слоју, Видовдан је Дан светлости, дан када господари старословенско божанство – Вид или Световид, бог светлости и обиља, али и бог рата. У својој хроници из 12. века немачки свештеник Хелмод помиње Световида као врховног бога северозападних Словена, коме су подизани храмови и приношене му жртве на крају жетве, „из свих словенских крајева”.

Тек после Кумановске битке 1912. године, пошто је она проглашена за освету Косова, Видовдан је црвеним словима написан у календару Краљевине Србије као један од девет званичних државних празника.

А на мраморном стубу на Косовом пољу, деспот Стефан Лазаревић је око 1404. године, на крају описа Косовске битке записао: „И све ово речено сврши се лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак, а час је био шести или седми, не знам, Бог зна”.