Malo je falilo, kažu, da sednica Skupštine Srbije na kojoj bi se ozvaničio savez zakletih neprijatelja – vlada demokrata i socijalista – bude zakazana za 28. juni. A onda se neko setio da je to Vidovdan. Kažu da su to bili novinari. Nije bilo potrebno reći ništa više da se sednica odloži za neki drugi dan. Bilo koji drugi.  

Vidovdan nije dan za to. Zbog mnogih Vidovdana u Srbiji kojih bi se neko sigurno setio. A ponajviše zbog onog Vidovdana od pre sedam godina kada je bivši lider demokrata izručio Hagu bivšeg lidera socijalista. Kažu da se ni tada, kao ni sada, niko nije setio da je Vidovdan.

Slučaj, kažu. Nikako usud.

U slučaj, međutim, baš kao i Božju promisao i to da se ništa i nikome ne dešava slučajno, mora se verovati sa podjednakim fanatizmom. Jedina razlika između onih koji veruju da se stvari događaju slučajno i onih koji veruju da se ništa i nikome ne događa slučajno, jeste u tome što ovi prvi ne moraju svoju veru da objašnjavaju. Ovi drugi uporno pokušavaju da nađu neki smisao.       

Zato je lakše reći da je slučaj odlučio da Srbija dobije novu vladu nekog drugog dana. Nekog neopterećenog sećanjima. Kao što je ponedeljak. 30. jun, na primer. Za svaki slučaj. Tog dana nije nam se desilo ništa drugo.

30. juna 1389. godine nisu se čak čula ni zvona sa Notr-dama u Parizu kojima je hrišćanski svet objavljivao pobedu nad Osmanlijskim carstvom koja se, mislili su, desila na Kosovu 28. juna. Mislili su da su na Kosovu polju Srbi pobedili, jer je u bici pogubljen turski sultan.

A onda su saznali da je bitka završena tek kada je srpskom knezu Lazaru odsečena glava. I kada je na Kosovu polju posečeno i sve drugo u Srbiji što je smatralo da je sa Lazarevom kletvom teže živeti nego umreti.

Tada su oni sa kojima se ni danas, šest vekova kasnije, ne razumemo mnogo bolje, tišinom sa Notr-dama objavili da je Srbija ipak tu bitku izgubila. U istoriji je ostalo zabeleženo da su pobednička zvona zvonila greškom.

Slučajnost? Ako i jeste, kažu neki, odredila je sudbinu Srbije.

Narod koji svoj najveći poraz slavi kao najveću pobedu.

Nema tu puno nade za razjašnjenje.

Kao što je nema ni da će istorijske činjenice ispraviti grešku u narodnom predanju o mitskoj izdaji Vuka Brankovića na Kosovu. Istoričari kažu da Vuk Branković nije izdao svog tasta kneza Lazara, da nije zakasnio na boj i da se borio na Kosovu polju.  

Vuk Branković je, valjda je slučaj tako hteo, samo, jednostavno, preživeo.

Ali da bi se preživelo stradanje na Gazimestanu, Srbin je morao da ima mnogo bolji razlog od slučaja. Srpska deca već vekovima rastu učena da se ne može preživeti kad se brani Srbija.

I od tada do danas, reklo bi se, nismo se mnogo promenili. Ni svi naši Vidovdani.

Na Vidovdan se Srbima malo kad događalo nešto lepo. Pogotovo kada su zaboravljali koji je to dan. Kada su greškom, slučajno, mislili da je to dan kao i svaki drugi. A to je za nas prestao da bude „svaki drugi dan” pre 619 godina.

Nema nikakvog slučaja u tome što je na Vidovdan 1914. godine Gavrilo Princip ubio Franca Ferdinanda i započeo Prvi svetski rat, nije slučajno ni što je pet godina kasnije na isti dan rat i zvanično okončan Versajskim mirom, ni što je 1921. godine kralj Aleksandar Prvi Karađorđević na taj dan doneo ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Pa ni svi Vidovdani kasnije, a bilo ih je u istoriji mnogo.

Pa čak ni onaj kada su demokratske vođe u postpetooktobarskoj Srbiji, valjda slučajno, zaboravile kog dana isporučuju vezanog Miloševića u Hag.

To ako verujete da se u Srbiji bilo šta dešava slučajno, pa i to da se prošlost lako zaboravlja.

Zato mi puno „trošimo” dane.    

Sada smo, eto, potrošili i 30. jun.

Uskoro ćemo videti da li je bilo uludo.