Мало је фалило, кажу, да седница Скупштине Србије на којој би се озваничио савез заклетих непријатеља – влада демократа и социјалиста – буде заказана за 28. јуни. А онда се неко сетио да је то Видовдан. Кажу да су то били новинари. Није било потребно рећи ништа више да се седница одложи за неки други дан. Било који други.  

Видовдан није дан за то. Због многих Видовдана у Србији којих би се неко сигурно сетио. А понајвише због оног Видовдана од пре седам година када је бивши лидер демократа изручио Хагу бившег лидера социјалиста. Кажу да се ни тада, као ни сада, нико није сетио да је Видовдан.

Случај, кажу. Никако усуд.

У случај, међутим, баш као и Божју промисао и то да се ништа и никоме не дешава случајно, мора се веровати са подједнаким фанатизмом. Једина разлика између оних који верују да се ствари догађају случајно и оних који верују да се ништа и никоме не догађа случајно, јесте у томе што ови први не морају своју веру да објашњавају. Ови други упорно покушавају да нађу неки смисао.       

Зато је лакше рећи да је случај одлучио да Србија добије нову владу неког другог дана. Неког неоптерећеног сећањима. Као што је понедељак. 30. јун, на пример. За сваки случај. Тог дана није нам се десило ништа друго.

30. јуна 1389. године нису се чак чула ни звона са Нотр-дама у Паризу којима је хришћански свет објављивао победу над Османлијским царством која се, мислили су, десила на Косову 28. јуна. Мислили су да су на Косову пољу Срби победили, јер је у бици погубљен турски султан.

А онда су сазнали да је битка завршена тек када је српском кнезу Лазару одсечена глава. И када је на Косову пољу посечено и све друго у Србији што је сматрало да је са Лазаревом клетвом теже живети него умрети.

Тада су они са којима се ни данас, шест векова касније, не разумемо много боље, тишином са Нотр-дама објавили да је Србија ипак ту битку изгубила. У историји је остало забележено да су победничка звона звонила грешком.

Случајност? Ако и јесте, кажу неки, одредила је судбину Србије.

Народ који свој највећи пораз слави као највећу победу.

Нема ту пуно наде за разјашњење.

Као што је нема ни да ће историјске чињенице исправити грешку у народном предању о митској издаји Вука Бранковића на Косову. Историчари кажу да Вук Бранковић није издао свог таста кнеза Лазара, да није закаснио на бој и да се борио на Косову пољу.  

Вук Бранковић је, ваљда је случај тако хтео, само, једноставно, преживео.

Али да би се преживело страдање на Газиместану, Србин је морао да има много бољи разлог од случаја. Српска деца већ вековима расту учена да се не може преживети кад се брани Србија.

И од тада до данас, рекло би се, нисмо се много променили. Ни сви наши Видовдани.

На Видовдан се Србима мало кад догађало нешто лепо. Поготово када су заборављали који је то дан. Када су грешком, случајно, мислили да је то дан као и сваки други. А то је за нас престао да буде „сваки други дан” пре 619 година.

Нема никаквог случаја у томе што је на Видовдан 1914. године Гаврило Принцип убио Франца Фердинанда и започео Први светски рат, није случајно ни што је пет година касније на исти дан рат и званично окончан Версајским миром, ни што је 1921. године краљ Александар Први Карађорђевић на тај дан донео устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Па ни сви Видовдани касније, а било их је у историји много.

Па чак ни онај када су демократске вође у постпетооктобарској Србији, ваљда случајно, заборавиле ког дана испоручују везаног Милошевића у Хаг.

То ако верујете да се у Србији било шта дешава случајно, па и то да се прошлост лако заборавља.

Зато ми пуно „трошимо” дане.    

Сада смо, ето, потрошили и 30. јун.

Ускоро ћемо видети да ли је било улудо.