Опорезивање имовине по тржишној вредности и увођење пореза на грађевинско земљиште убрзаће сигурно економски раст и спречити досадашње спекулације овим најзначајнијим градским ресурсом. Али ова фискална мера би могла да отера сиротињу са скупих градских локација и утре пут најбогатијима да брже и јефтиније покупују земљиште.

Локалне самоуправе су и до сада имале могућност да кроз наплату накнаде за коришћење грађевинског земљишта дођу до прихода који нису били велики. Звала се она накнада на ваздух или такса за арчење државног ресурса, приватизацијом земљишта биће укинута и од 2011. интегрисана у порез на имовину.

Али, по много вишој цени.

Ђорђе Мојовић, програмски директор невладине организације „Програм за урбани развој”, каже да држава на овај начин први пут уводи јаку меру управљања и наплате онога што јесте градска рента. Локалне самоуправе ће добити нове приходе које ће распоређивати према својим потребама.

– Порез на земљиште драстично убрзава економски раст. Приход ће убудуће убирати градови, а не спекуланти земљиштем. То отвара простор инвеститорима да брже дођу до локација – каже Мојовић.

Није тајна да су власници уџерица на атрактивним локацијама уцењивали инвеститоре, прецењујући своје кућерке и тражећи за њих читаво богатство. Градитељи би ту папрену цену касније узидали у вредност квадратног метра стана. Када се подвуче црта испадало је да земљиште учествује са 40 до 50 одсто у цени будућег квадрата.

Америка је то решила овако: ако власници желе да задрже уџерицу на Петој авенији, а на том месту је предвиђена градња солитера, тај луксуз себи могу да приуште једино ако имају дебео новчаник. Граду Њујорку дужни су да редовно плаћају накнаду за сваки квадрат који је ту планиран. О таквом моделу опорезивања се размишља и у Србији.

Међутим, потпуно је јасно да то неће ићи лако. Синиша Николић, бивши директор Дирекције за грађевинско земљиште Београда, упозорава да би нерешени имовински односи могли да буду главна препрека за нову наплату пореза.

– Београдске оштине су пуне тзв. партаја, трошних кућа с једном собом и чесмом испред. Оне опстају зато што нико па ни порески органи не могу да утврде ко плаћа порез. Понекад се објекти воде на умрле или 15 људи полаже право власништва – објашњава Николић.

Тамо где су имовински односи чисти власници који не буду могли да плате високе порезе највероватније ће бити приморани да уступе плацеве инвеститорима, али ће и смањити досадашње апетите. У том процепу, када власници плацева не могу да плаћају порезе, а држава престаје да буде монополиста над грађевинским земљиштем, поставља се питање да ли ће њено место заузети приватни играчи. Јер, Уставом је прописано постојање јавног, приватног и задружног власништва и стављање у промет грађевинског земљишта, што је спроведено новим Законом о планирању и изградњи.

– Тешко је очекивати да у овим кризним временима неко обједини велике комаде земљишта у самом граду. Док на његовом ободу и данас постоје власници који у поседу имају 100 и више хектара земљишта – каже Николић.

Махмуд Бушатлија, консултант за инвестиције, сматра међутим да нови монополисти улазе на мала врата и у центар града.

– Нови Закон о планирању и изградњи који је прописао укидање накнаде за коришћење грађевинског земљишта, али и конверзију права коришћења у право својине, тајкунима највише иде на руку. Не сумњам да ће они покуповати атрактивне плацеве и у урбаним срединама, али и читава села – тврди Бушатлија.

Не треба очекивати да градови пропишу минималне цене земљишта, како би се заштитили од евентуалне картелизације, каже Николић, већ препустити да то регулише тржиште. С тим се слаже и Бушатлија.

– Не може држава да администрира на тржишту. Јер то би значило да она укида тржиште и одређује власницима цену по којој ће продавати своју имовину. Поставља се такође питање ко би технички то одређивао. Могуће је увести категоризацију, као што је случај с пољопривредним земљиштем, али не и прописивати минималне и максималне износе по којима би се земљиште вредновало. На Врачару се на пример цене разликују од парцеле до парцеле – објашњава Бушатлија.

Будући да није укинут институт давања земљишта у закуп градови ће и даље своје парцеле моћи да рентирају као и досад. Таква пракса се примењеује и у европским градовима.

Маријана Авакумовић – Далиборка Мучибабић

-------------------------------------------------------------------------------------

Укратко

. Блокови неће бити преко Саве чим их преселимо на Чубуру.

. Не дам моју уџерицу и баштицу на Дедињу. Нек ми тајкуни завиде.

. Кад су велики ранчери терали мале са имања, то се звало Дивљи запад. Сад се то зове пореска политика.

. Кад Београд постане Нови Београд, Нови Београд ће већ бити стари.

. Кад бисмо срушили Манакову кућу, „Знак питања” и Конак кнегиње Љубице, какав би то шопинг мол био.

. Треба срушити сваку кућицу која нема базен са ђакузијем, голф игралиште и паркинг плац.

Драгутин Минић Карло