Prvi dom, zgradu na uglu današnje Zorine i Svetog Save u centru Beograda, Mariji Popović je oduzela eksproprijacija. Kuću u koju je njena porodica prešla, u Dubljanskoj ulici, odnela je nacionalizacija. Potom se skrasila u udžerici u istoj vračarskoj ulici, nedaleko od Hrama svetog Save, gde živi već četiri decenije, ali će i nju verovatno morati da napusti za dve godine, kada porez na imovinu obuhvati i vrednost zemljišta koje njena potleušica zauzima. Poreska uprava će joj, ako se obistine poslednje najave, ispostaviti račun za ruševnu kućicu u kojoj obitava i, praktično, razrezati kaznu zato što nema velike zgrade koja bi se, prema urbanističkom planu, tu mogla napraviti samo kada bi ona i njene komšije s te parcele otišli. Naplatiće joj vrednost koju to zemljište ima za bogate građevinske preduzimače i nateraće je da prihvati ponudu prvog takvog koji se sledeći pojavi s naumom da otkupi i zbriše njenu kućicu i podigne veliki stambeno-poslovni kompleks.

Ovog puta nema komunista da je izbace na ulicu, ali će socijalno odgovorni kapitalisti da iskoriste zakon kako bi je prinudili da dom svojevoljno ostavi. Novac će pripasti gradskoj upravi, centar će preuzeti investitori, tajkuni i dobrostojeći, sirotinja ide na periferiju.

Mada, malo ko bi razumeo zašto bi ona žalila. Njena udžerica je, uz još tri slične i dugačku šupu, zavučena u unutrašnje, sa ulice nevidljivo dvorište visoke stambene zgrade. Iz njenog besprekorno održavanog suterena, kroz vrata nalik onima iza kojih se uglavnom nalaze ostave za alat, izbija se na usku, ispucalu betonsku stazu s čije jedne strane su zbijene oniske jednospratnice. Njihovi zidovi su ispresecani velikim raselinama, kao da su pravljeni od otpadaka betona, iščupanog iz losanđeleskih ulica posle nekog velikog zemljotresa. S druge strane puteljka je velika šupa, u čijem su delu sinovi jedne od ovdašnjih porodica svojevremeno napravili momačku sobu.

U njihovom domu, kao i u ostalima, mesta nema. Većina ne prelazi tridesetak kvadrata. Svi koji mogu da se unutra smeste spavaju u dnevnim sobama, zgurenim i prenatrpanim ličnim stvarima očeva i majki i sinova i snaha, dok su kuhinje ogoljene, s minimumom neophodnih aparata. U tu mrvicu prostora kroz pukotine probija vetar a kiša odjekuje kao da se gradonosni oblak istresa u kupatilu. Stanari su decenijama ulagali u potleušice, potrošili silne pare na tu bedu da bi u njima imali makar podnošljive uslove i uskoro će, zbog poreza, verovatno morati da odu. Ne bi zbog toga brinuli i tugovali, većina se pri odlasku ne bi ni osvrnula, da nisu upoznali srpske građevinare pa znaju da se mnogima od njih ne sme verovati.

– Saletalo nas je barem desetak investitora i predstavnika agencija za posredovanje. S najozbiljnijima smo bili blizu dogovora kada je on sve otkazao. Kaže: „Propao mi je dogovor sa investitorom oko podele kvadrata, ništa od posla”. Ostali su nešto merkali, pregledali planove i odustali kada su shvatili da zbog imovinsko-pravnih sporova nije lako povezati ovu malu parcelu s nekom od okolnih. Neće da rade ako im zarada nije ogromna. Dolazio je i jedan ministar građevine iz devedesetih godina, rekao: „Neću da radim ako mi nije zagarantovano barem pola miliona evra profita” i otišao – priča Aleksandar Đolović.

On i njegovi susedi nisu od onih vlasnika udžerica koji su ucenjivali investitore i tražili nemoguće sume ili ogromne stanove. Odavno su spremni da odu ali nijedan građevinac nije hteo da im za zemlju da nešto opipljivo – gotovinu ili sazidan stan. Nudili su im samo stanove u izgradnji a oni su već videli kako su se njihove komšije na takvim dogovorima opekle. Država hoće da povećanjem poreza oslobodi vredne lokacije za tržište koje još nije raščistila od prevaranata i hohštaplera.

– Naši zidovi nisu popucali zato što ih nismo pazili već zbog investitora koji na parceli pored nas nije obezbedio temeljnu jamu pa se zemlja otvorila. Drugog investitora, koji je uzeo plac nekoliko brojeva dalje od nas, strpali su u zatvor. Ljudi koji su se s njima pogodili ostali su i bez placa i bez obećanog stana na drugom mestu. Neki od njih su, pošto se zemlja vodi na njih, prijavljeni kao suinvestitori pa, pošto investitor nije plaćao dugove, sada je njima stigla obaveza da plate nekoliko miliona dinara nadoknade Direkciji za građevinsko zemljište – kaže Zoran Radivojević.

Kada porez skoči možda više neće imati mnogo vremena da biraju solidnog investitora. Ostatak ulice je u poslednjih desetak godina dobrim delom ionako već pretvoren u nizove stambenih i poslovnih zgrada. Grupice udžerica su ostale na nekoliko brojeva u Dubljanskoj, možda tridesetak građevina i sedamdesetak ljudi. Da je plac na kojem su „Politikini” sagovornici nešto veći, da ne mora biti deparcelisan i spojen s većim komadom zemlje, porodice Popović, Đolović i Radivojević bi do sada već bile raseljene. Ali, investitori su, kažu oni, prvo radili tamo gde je profit 50 odsto, pa 30 odsto i tek sada će i njihov posed doći na red. Sem ako se parcela zaista ne pokaže nespojivom sa većim placevima iz okolina pa zainteresovanih investitora ne bude. Ali,ljudima iz udžericaće svejedno stizati računi za neizdrživ porez.

Nema u tom procesu, uviđaju i oni, ničega čudnog. Odeljivanje ubogih od dobrostojećih i bogatih unutar grada je neizbežno, nema metropole u kojoj sirotinja nastanjuje najatraktivnije lokacije. Beograd mora da se reši naselja u kojima naspram manjih vila štrče straćare, mada bi bilo uputno da neko u urbanističkim pravilima propiše estetske standarde i za izgled novosagrađenih višespratnica. Ali, sagovornici „Politike” bi voleli da ostanu na Vračaru, gde su već ceo život a neki su tu i rođeni. Marija Popović, pošteno govoreći, najradije ne bi odlazila iz svog dvorišta.

Nije jedina jer neće se sa ovim problemom suočiti samo oni iz centra grada. Stana Mihailović iz Kosmajske ulice u beogradskom naselju Cerak godinama odbija investitore koji u zamenu za njenu kuću hoće da joj daju stan u zgradi koju bi tu sazidali. Međutim, ona ne želi da se odrekne svoje bašte, svog mira, svog gazdinstva. Čim uđe u stan, ona je samo jedna soba u zajedničkoj kući, što njene šezdesetogodišnje navike i starovremenski stil života, kao i etika koja s njim ide, ne mogu da prihvate. Kada dođu poreznici je neće pitati da li se pomirila ili ne.

V. Vukasović