Први дом, зграду на углу данашње Зорине и Светог Саве у центру Београда, Марији Поповић је одузела експропријација. Кућу у коју је њена породица прешла, у Дубљанској улици, однела је национализација. Потом се скрасила у уџерици у истој врачарској улици, недалеко од Храма светог Саве, где живи већ четири деценије, али ће и њу вероватно морати да напусти за две године, када порез на имовину обухвати и вредност земљишта које њена потлеушица заузима. Пореска управа ће јој, ако се обистине последње најаве, испоставити рачун за рушевну кућицу у којој обитава и, практично, разрезати казну зато што нема велике зграде која би се, према урбанистичком плану, ту могла направити само када би она и њене комшије с те парцеле отишли. Наплатиће јој вредност коју то земљиште има за богате грађевинске предузимаче и натераће је да прихвати понуду првог таквог који се следећи појави с наумом да откупи и збрише њену кућицу и подигне велики стамбено-пословни комплекс.

Овог пута нема комуниста да је избаце на улицу, али ће социјално одговорни капиталисти да искористе закон како би је принудили да дом својевољно остави. Новац ће припасти градској управи, центар ће преузети инвеститори, тајкуни и добростојећи, сиротиња иде на периферију.

Мада, мало ко би разумео зашто би она жалила. Њена уџерица је, уз још три сличне и дугачку шупу, завучена у унутрашње, са улице невидљиво двориште високе стамбене зграде. Из њеног беспрекорно одржаваног сутерена, кроз врата налик онима иза којих се углавном налазе оставе за алат, избија се на уску, испуцалу бетонску стазу с чије једне стране су збијене ониске једноспратнице. Њихови зидови су испресецани великим раселинама, као да су прављени од отпадака бетона, ишчупаног из лосанђелеских улица после неког великог земљотреса. С друге стране путељка је велика шупа, у чијем су делу синови једне од овдашњих породица својевремено направили момачку собу.

У њиховом дому, као и у осталима, места нема. Већина не прелази тридесетак квадрата. Сви који могу да се унутра сместе спавају у дневним собама, згуреним и пренатрпаним личним стварима очева и мајки и синова и снаха, док су кухиње огољене, с минимумом неопходних апарата. У ту мрвицу простора кроз пукотине пробија ветар а киша одјекује као да се градоносни облак истреса у купатилу. Станари су деценијама улагали у потлеушице, потрошили силне паре на ту беду да би у њима имали макар подношљиве услове и ускоро ће, због пореза, вероватно морати да оду. Не би због тога бринули и туговали, већина се при одласку не би ни осврнула, да нису упознали српске грађевинаре па знају да се многима од њих не сме веровати.

– Салетало нас је барем десетак инвеститора и представника агенција за посредовање. С најозбиљнијима смо били близу договора када је он све отказао. Каже: „Пропао ми је договор са инвеститором око поделе квадрата, ништа од посла”. Остали су нешто меркали, прегледали планове и одустали када су схватили да због имовинско-правних спорова није лако повезати ову малу парцелу с неком од околних. Неће да раде ако им зарада није огромна. Долазио је и један министар грађевине из деведесетих година, рекао: „Нећу да радим ако ми није загарантовано барем пола милиона евра профита” и отишао – прича Александар Ђоловић.

Он и његови суседи нису од оних власника уџерица који су уцењивали инвеститоре и тражили немогуће суме или огромне станове. Одавно су спремни да оду али ниједан грађевинац није хтео да им за земљу да нешто опипљиво – готовину или сазидан стан. Нудили су им само станове у изградњи а они су већ видели како су се њихове комшије на таквим договорима опекле. Држава хоће да повећањем пореза ослободи вредне локације за тржиште које још није рашчистила од превараната и хохштаплера.

– Наши зидови нису попуцали зато што их нисмо пазили већ због инвеститора који на парцели поред нас није обезбедио темељну јаму па се земља отворила. Другог инвеститора, који је узео плац неколико бројева даље од нас, стрпали су у затвор. Људи који су се с њима погодили остали су и без плаца и без обећаног стана на другом месту. Неки од њих су, пошто се земља води на њих, пријављени као суинвеститори па, пошто инвеститор није плаћао дугове, сада је њима стигла обавеза да плате неколико милиона динара надокнаде Дирекцији за грађевинско земљиште – каже Зоран Радивојевић.

Када порез скочи можда више неће имати много времена да бирају солидног инвеститора. Остатак улице је у последњих десетак година добрим делом ионако већ претворен у низове стамбених и пословних зграда. Групице уџерица су остале на неколико бројева у Дубљанској, можда тридесетак грађевина и седамдесетак људи. Да је плац на којем су „Политикини” саговорници нешто већи, да не мора бити депарцелисан и спојен с већим комадом земље, породице Поповић, Ђоловић и Радивојевић би до сада већ биле расељене. Али, инвеститори су, кажу они, прво радили тамо где је профит 50 одсто, па 30 одсто и тек сада ће и њихов посед доћи на ред. Сем ако се парцела заиста не покаже неспојивом са већим плацевима из околина па заинтересованих инвеститора не буде. Али,људима из уџерицаће свеједно стизати рачуни за неиздржив порез.

Нема у том процесу, увиђају и они, ничега чудног. Одељивање убогих од добростојећих и богатих унутар града је неизбежно, нема метрополе у којој сиротиња настањује најатрактивније локације. Београд мора да се реши насеља у којима наспрам мањих вила штрче страћаре, мада би било упутно да неко у урбанистичким правилима пропише естетске стандарде и за изглед новосаграђених вишеспратница. Али, саговорници „Политике” би волели да остану на Врачару, где су већ цео живот а неки су ту и рођени. Марија Поповић, поштено говорећи, најрадије не би одлазила из свог дворишта.

Није једина јер неће се са овим проблемом суочити само они из центра града. Стана Михаиловић из Космајске улице у београдском насељу Церак годинама одбија инвеститоре који у замену за њену кућу хоће да јој дају стан у згради коју би ту сазидали. Међутим, она не жели да се одрекне своје баште, свог мира, свог газдинства. Чим уђе у стан, она је само једна соба у заједничкој кући, што њене шездесетогодишње навике и старовременски стил живота, као и етика која с њим иде, не могу да прихвате. Када дођу порезници је неће питати да ли се помирила или не.

В. Вукасовић