Zakonodavac je imao u vidu i mišljenje arhivskih stručnjaka, a sada je red da se čuje i mišljenje tih stručnjaka o obavljenom poslu, zbog čega razgovaramo s direktorom Arhiva Jugoslavije (AJ) Miladinom Miloševićem.

Kakva je dosadašnja pravna regulativa?

Prema važećim propisima stvaraoci, odnosno imaoci, arhivske građe dužni su da je predaju nadležnom arhivu najkasnije do isteka roka njene dospelosti za korišćenje. Taj rok je po pravilu 30 godina. U slučaju AJ, u čijoj nadležnosti je arhivska građa centralnih, odnosno saveznih organa i organizacija jugoslovenske države od 1918. do 2006, to znači da se arhivska građa koristi 30 godina posle njenog nastanka – bez izuzetaka i bez obzira na stepen poverljivosti pojedinih dokumenata.

U javnosti se ipak govori o izuzecima?

Prilikom preuzimanja arhivske građe u primopredajnom aktu, predavalac određuje i eventualno duži rok dostupnosti od propisanog. Arhiv to uvažava, ali takvih slučajeva u našoj dosadašnjoj praksi nije bilo. Kada AJ preuzme arhivska dokumenta, fond, zbirku i slično, po osnovu poklona, otkupa ili depozita, onda rokovi dostupnosti za korišćenje tih dokumenata mogu da budu i duži od 30 godina. Ponavljam, to zavisi želje predavaoca takve građe.

Ima li još slučajeva da građa nije dostupna ni posle 30 godina?

Pre svega onda kada određena dokumenta sadrže podatke čije bi korišćenje moglo da nanese štetne posledice po ugled, odbranu i bezbednost zemlje, odnosno po druge državne i nacionalne interese. Ili ako sadrže informacije ličnog karaktera, čije bi objavljivanje nekoga fizički ugrozilo ili prouzrokovalo traume. Arhivska dokumenata tog tipa utvrđuju se na način i u postupku o kome poseban propis donosi direktor arhiva.

Jeste li to nekad učinili?

Takav propis u AJ nije donošen, tako da nema ni izdvojenih dokumenata koji se po takvom osnovu ne bi mogli koristiti. I zbog toga AJ ulazi u red najotvorenijih arhivskih ustanova u svetu, svedoci toga su korisnici naših usluga sa svih meridijana.

Da li ima obrnutih slučajeva, pa građa bude dostupna i pre isteka 30 godina od njenog nastanka?

To se događa kada su u pitanju potrebe državnih organa ili slučajevi izdavanja uverenja i drugih isprava o činjenicama sadržanim u arhivskoj građi radi ostvarivanja pravnih i drugih interesa pravnih i fizičkih lica, kao što predviđa Zakon o opštem upravnom postupku. Ograničenja ne važe ni za istraživače koji potražuju određena dokumenta za potrebe Međunarodnog krivičnog tribunala za Jugoslaviju (MKTJ) u Hagu.

Uprkos visokih stepena poverljivosti, ponešto iz tih dokumenata javnost saznaje, zahvaljujući Internetu i televizijskim prenosima.Da li bi tu građu trebalo učiniti dostupnom i pre isteka zakonskih rokova?

Što se tiče dostupnosti tih dokumenata, čije kopije su u određenom postupku preko odgovarajućih državnih organa dostavljene MKTJ, jasno je rečeno da ta dokumenta ne mogu biti dostupna van propisanog roka, osim za potrebe MKTJ.

Mnoge činjenice govore u prilog tvrdnji da je najsporniji pristup arhivama vojnih i bezbednosnih službi...

Vojne i bezbednosne službe su po prirodi posla koje obavljaju posebne u svakoj državi i one imaju mogućnost da u okviru zakonskih propisa produže rok dostupnosti za određene kategorije dokumenata, što one i čine.

Da li Srbija raspolaže stručnim kadrovima koji u roku od dve godine mogu da obave reviziju tajnosti podataka koju nalaže novi zakon?

Skidanje stepena poverljivosti s dokumenata – poznato kao deklasifikacija – mora da bude predmet razmatranja u posebno formiranim telima pojedinih ministarstava i državnih organa o čijoj arhivskoj građi je reč. U takva tela, po pravilu, ulaze eksperti za određenu oblast ili za pitanja iz resora o kome se radi, arhivisti i istoričari. Ako se ima u vidu veliki broj dokumenata sa određenim stepenom poverljivosti (poverljivo, strogo poverljivo, državna tajna i slično) posebno u Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu unutrašnjih poslova, Ministarstvu vojnom, vladi, pa i u arhivima, onda je pred ovakvim telima veoma, veoma obiman i odgovoran posao. Pogotovo ako se u njega ulazi prvi put i to za period od 50 i više godina unazad. Što se tiče naše zemlje, posao na deklasifikaciji dokumenata takvog je obima da je teško je predvideti koliko je vremena potrebno da se to učini. Iskustva pojedinih zemalja govore da je to dosta dug proces, posao koji zahteva mnogo vremena, uz angažovanje eksperata kojih, nažalost, mi nemamo dovoljno.

Čemu onda žurba?

Nije reč o žurbi, nego o nastojanju da se prihvate standardi koji postoje u svetu, uključujući i cilj da i najpoverljivija dokumenta postanu dostupna u propisanim rokovima.

Slobodan Kljakić