Законодавац је имао у виду и мишљење архивских стручњака, а сада је ред да се чује и мишљење тих стручњака о обављеном послу, због чега разговарамо с директором Архива Југославије (АЈ) Миладином Милошевићем.

Каква је досадашња правна регулатива?

Према важећим прописима ствараоци, односно имаоци, архивске грађе дужни су да је предају надлежном архиву најкасније до истека рока њене доспелости за коришћење. Тај рок је по правилу 30 година. У случају АЈ, у чијој надлежности је архивска грађа централних, односно савезних органа и организација југословенске државе од 1918. до 2006, то значи да се архивска грађа користи 30 година после њеног настанка – без изузетака и без обзира на степен поверљивости појединих докумената.

У јавности се ипак говори о изузецима?

Приликом преузимања архивске грађе у примопредајном акту, предавалац одређује и евентуално дужи рок доступности од прописаног. Архив то уважава, али таквих случајева у нашој досадашњој пракси није било. Када АЈ преузме архивска документа, фонд, збирку и слично, по основу поклона, откупа или депозита, онда рокови доступности за коришћење тих докумената могу да буду и дужи од 30 година. Понављам, то зависи жеље предаваоца такве грађе.

Има ли још случајева да грађа није доступна ни после 30 година?

Пре свега онда када одређена документа садрже податке чије би коришћење могло да нанесе штетне последице по углед, одбрану и безбедност земље, односно по друге државне и националне интересе. Или ако садрже информације личног карактера, чије би објављивање некога физички угрозило или проузроковало трауме. Архивска докумената тог типа утврђују се на начин и у поступку о коме посебан пропис доноси директор архива.

Јесте ли то некад учинили?

Такав пропис у АЈ није доношен, тако да нема ни издвојених докумената који се по таквом основу не би могли користити. И због тога АЈ улази у ред најотворенијих архивских установа у свету, сведоци тога су корисници наших услуга са свих меридијана.

Да ли има обрнутих случајева, па грађа буде доступна и пре истека 30 година од њеног настанка?

То се догађа када су у питању потребе државних органа или случајеви издавања уверења и других исправа о чињеницама садржаним у архивској грађи ради остваривања правних и других интереса правних и физичких лица, као што предвиђа Закон о општем управном поступку. Ограничења не важе ни за истраживаче који потражују одређена документа за потребе Међународног кривичног трибунала за Југославију (МКТЈ) у Хагу.

Упркос високих степена поверљивости, понешто из тих докумената јавност сазнаје, захваљујући Интернету и телевизијским преносима.Да ли би ту грађу требало учинити доступном и пре истека законских рокова?

Што се тиче доступности тих докумената, чије копије су у одређеном поступку преко одговарајућих државних органа достављене МКТЈ, јасно је речено да та документа не могу бити доступна ван прописаног рока, осим за потребе МКТЈ.

Многе чињенице говоре у прилог тврдњи да је најспорнији приступ архивама војних и безбедносних служби...

Војне и безбедносне службе су по природи посла које обављају посебне у свакој држави и оне имају могућност да у оквиру законских прописа продуже рок доступности за одређене категорије докумената, што оне и чине.

Да ли Србија располаже стручним кадровима који у року од две године могу да обаве ревизију тајности података коју налаже нови закон?

Скидање степена поверљивости с докумената – познато као декласификација – мора да буде предмет разматрања у посебно формираним телима појединих министарстава и државних органа о чијој архивској грађи је реч. У таква тела, по правилу, улазе експерти за одређену област или за питања из ресора о коме се ради, архивисти и историчари. Ако се има у виду велики број докумената са одређеним степеном поверљивости (поверљиво, строго поверљиво, државна тајна и слично) посебно у Министарству спољних послова, Министарству унутрашњих послова, Министарству војном, влади, па и у архивима, онда је пред оваквим телима веома, веома обиман и одговоран посао. Поготово ако се у њега улази први пут и то за период од 50 и више година уназад. Што се тиче наше земље, посао на декласификацији докумената таквог је обима да је тешко је предвидети колико је времена потребно да се то учини. Искуства појединих земаља говоре да је то доста дуг процес, посао који захтева много времена, уз ангажовање експерата којих, нажалост, ми немамо довољно.

Чему онда журба?

Није реч о журби, него о настојању да се прихвате стандарди који постоје у свету, укључујући и циљ да и најповерљивија документа постану доступна у прописаним роковима.

Слободан Кљакић