Zahvaljujući usvojenim amandmanima poverenika za informacije Zakon je znatno poboljšan, a Rodoljub Šabić, nosilac ove funkcije sada se zalaže za donošenje posebnog zakona o statusu tajnih dosijea.

Šta očekujete od Zakona o tajnosti podataka? Da li će biti razjašnjeni neki od istorijskih događaja koji decenijama izazivaju podele u srpskoj javnosti?

 Zakon o tajnosti podataka ne znači automatski i otvaranje tajnih dosijea. On doduše predviđa obavezu preispitivanja svih zatečenih tajni u roku od dve godine, i to bi moglo i trebalo da ima za posledicu prestanak tajnosti velikog broja dokumenata, kako onih iz arhiva tajnih službi, tako i ostalih. Međutim, zbog loših iskustava sa primenom reformskih zakona, mislim da nikako nije dobro što zakon ne predviđa sankcije za propuštanje tog roka, a ni automatski prestanak tajnosti. Zbog toga se zalažem za to da pažnja medija i javnosti bude usmerena na realne efekte primene zakona, kao i da Vlada utvrdi implementacionu strategiju kojom bi obuhvatila prioritetne ciljeve, rokove, potrebne resurse i odgovornost.

Inače, što se otvaranja samih dosijea tajnih službi tiče mislim da je, imajući u vidu specifične etičke, pravne, bezbednosne i slične probleme, što pokazuju i iskustva drugih, potreban poseban zakon i zalažem se da se donese što pre.

Koliko su u izradi zakona korišćena iskustva drugih država?

U izradi zakona je došlo do skoro „kopernikanskog“ obrta. Prvobitna verzija je bila veoma loša i u direktnoj suprotnosti sa dobrim iskustvima i praksom drugih. Kritikovao sam je, jer su rešenja bila izuzetno rigidna, posebno u vezi sa pristupom nezavisnih kontrolnih tela poverljivim informacijama i jer bi bitno otežavala funkcionisanje ombudsmana i poverenika za informacije, a praktično obesmišljavala funkcionisanje Agencije za borbu protiv korupcije i Državne revizorske institucije. Bilo je i drugih loših stvari i jako je dobro što je amandmanima ombudsmana i same Vlade zakon znatno poboljšan. On sada, u znatnoj meri liči na zakone manje-više svih zemalja opredeljenih za evropske integracije, dakle i bivših komunističkih država.

Da li očekujete navalu na arhive od strane istraživača istorijskih događaja, ali i običnih građana?

Kroz praksu poverenika za informacije imao sam prilike da se uverim u postojanje ozbiljnog interesovanja i domaće i strane, i stručne i opšte javnosti. Očekujem da će novi zakon pojačati interesovanje, ali ne i dovesti do neke navale.

Ima li Srbija kadrove koji će stručno moći da obave posao skidanja tajnosti sa poverljivih dokumenata?

Jedan broj kadrova u organima vlasti jeste solidno verziran u demokratske standarde savremenog sveta u vezi sa klasifikacijom (tajnih) informacija. Međutim, na osnovu iskustva, bojim se da je višedecenijski period, u kome se „poverljivost“ zasnivala na standardima iz prve polovine prošlog veka i manje-više proizvoljnim kriterijumima, ostavio i tu dubokog traga. Dakle, nekih kadrova ima, ali ni izdaleka dovoljno, moraće se dosta raditi na edukaciji raspoloživih kadrovskih resursa.

Očekujete li probleme prilikom skidanja tajnosti sa informacija bezbednosnih službi?

Moguće probleme ne treba vezivati samo za bezbednosne službe. Sama činjenica da već nekoliko godina BIA sukcesivno predaje dokumenta iz arhiva tajnih službi bivših režima govori u prilog tome da se stvari ipak menjaju. Ali, ima i dosta tajni koje sa njima nemaju nikakve veze, iza kojih se kriju nelegitimni grupni ili lični interesi, razne „kombinacije“ na račun javnog novca ili dobara. Ti ljudi i grupe o čijim interesima se radi pokušaće i aktivnim otporom i „pasivnom rezistencijom“, da te informacije i dalje drže daleko od očiju javnosti.

Marko Albunović