Захваљујући усвојеним амандманима повереника за информације Закон је знатно побољшан, а Родољуб Шабић, носилац ове функције сада се залаже за доношење посебног закона о статусу тајних досијеа.

Шта очекујете од Закона о тајности података? Да ли ће бити разјашњени неки од историјских догађаја који деценијама изазивају поделе у српској јавности?

 Закон о тајности података не значи аутоматски и отварање тајних досијеа. Он додуше предвиђа обавезу преиспитивања свих затечених тајни у року од две године, и то би могло и требало да има за последицу престанак тајности великог броја докумената, како оних из архива тајних служби, тако и осталих. Међутим, због лоших искустава са применом реформских закона, мислим да никако није добро што закон не предвиђа санкције за пропуштање тог рока, а ни аутоматски престанак тајности. Због тога се залажем за то да пажња медија и јавности буде усмерена на реалне ефекте примене закона, као и да Влада утврди имплементациону стратегију којом би обухватила приоритетне циљеве, рокове, потребне ресурсе и одговорност.

Иначе, што се отварања самих досијеа тајних служби тиче мислим да је, имајући у виду специфичне етичке, правне, безбедносне и сличне проблеме, што показују и искуства других, потребан посебан закон и залажем се да се донесе што пре.

Колико су у изради закона коришћена искуства других држава?

У изради закона је дошло до скоро „коперниканског“ обрта. Првобитна верзија је била веома лоша и у директној супротности са добрим искуствима и праксом других. Критиковао сам је, јер су решења била изузетно ригидна, посебно у вези са приступом независних контролних тела поверљивим информацијама и јер би битно отежавала функционисање омбудсмана и повереника за информације, а практично обесмишљавала функционисање Агенције за борбу против корупције и Државне ревизорске институције. Било је и других лоших ствари и јако је добро што је амандманима омбудсмана и саме Владе закон знатно побољшан. Он сада, у знатној мери личи на законе мање-више свих земаља опредељених за европске интеграције, дакле и бивших комунистичких држава.

Да ли очекујете навалу на архиве од стране истраживача историјских догађаја, али и обичних грађана?

Кроз праксу повереника за информације имао сам прилике да се уверим у постојање озбиљног интересовања и домаће и стране, и стручне и опште јавности. Очекујем да ће нови закон појачати интересовање, али не и довести до неке навале.

Има ли Србија кадрове који ће стручно моћи да обаве посао скидања тајности са поверљивих докумената?

Један број кадрова у органима власти јесте солидно верзиран у демократске стандарде савременог света у вези са класификацијом (тајних) информација. Међутим, на основу искуства, бојим се да је вишедеценијски период, у коме се „поверљивост“ заснивала на стандардима из прве половине прошлог века и мање-више произвољним критеријумима, оставио и ту дубоког трага. Дакле, неких кадрова има, али ни издалека довољно, мораће се доста радити на едукацији расположивих кадровских ресурса.

Очекујете ли проблеме приликом скидања тајности са информација безбедносних служби?

Могуће проблеме не треба везивати само за безбедносне службе. Сама чињеница да већ неколико година БИА сукцесивно предаје документа из архива тајних служби бивших режима говори у прилог томе да се ствари ипак мењају. Али, има и доста тајни које са њима немају никакве везе, иза којих се крију нелегитимни групни или лични интереси, разне „комбинације“ на рачун јавног новца или добара. Ти људи и групе о чијим интересима се ради покушаће и активним отпором и „пасивном резистенцијом“, да те информације и даље држе далеко од очију јавности.

Марко Албуновић