Prvog januara stupio je na snagu Zakon o tajnosti podataka koji je Narodna skupština Republike Srbije usvojila 11. decembra 2009. godine, u paketu sa još 54 zakonska teksta.

Tako je okončan davno započeti rad na jednom od ključnih normativnih projekata pravnog sistema Republike Srbije, a vreme utrošeno u oblikovanje zakona pokazuje da to iz mnogih razloga nije bio lak posao. U svakom slučaju, treba se nadati da donošenje zakona potvrđuje da su raspravljene mnoge nedoumice, složena pravna, bezbednosna, politička i etička pitanja, karakteristična za tajni domen delovanja državnih organa, političkih, privrednih i finansijskih subjekata, naučnorazvojnih centara i informatičkih središta.

Ako se složimo sa Šekspiromda „u duši države postoji izvesno tajanstvo/O kome ne sme da se govori“, višegodišnji rad na ovom zakonu biće shvatljiviji, utoliko pre što su države modernog vremena, pogotovo u 20. veku, u doba carevanja etatizma, izgradile kolosalne tajne službe za prikupljanje, sistematizovanje, analizu i čuvanje tajnih podataka, oko kojih su, kao i oko samih tajnih službi, podignuti debeli zidovi.

Iza njih se u duboku skrovitost često lageruje sve i svašta, uključujući trice i kučine, pogotovo danas, kada je „špijuniranje posao za budale, jer su sve informacije javne – samo ih treba znati pročitati“, kako je tvrdio Stevan Dedijer, osnivač prve katedre za špijunažu na Univerzitetu Lund u Švedskoj pre gotovo pola veka i tvorac koncepcije „bezbednosno-obaveštajnog poslovanja“ u koje se od 1990-ih ulažu ogromni finansijski i ljudski resursi.

Običnim smrtnicima i zainteresovanim korisnicima, tajni podaci i dokumenti nisu dostupni dok ne prođu decenije, a država i njene tajne službe koje za to vreme čuvaju tajne, ponašaju se na način koji naizgled izmiče racionalnom prosuđivanju.

Posle pada Berlinskog zida 1989. godine, sve bivše komunističke zemlje Istočne i Centralne Evrope suočile su se na dramatičan način sa pitanjem pristupa tajnim dosijeima.

U njih su decenijama unošeni podaci koji omogućuju da se rekonstruišu mehanizmi strahovlade, političkih progona, kompromitovanja i ucena, hapšenja, montiranih procesa i zatvaranja u psihijatrijske bolnice, čitava skala maštovitih instrumenata kojima su pojedinci i grupe stavljani pod kontrolu kao stvarni ili potencijalni protivnici režima. Ovim mehanizmima bili su podvrgnuti i aktivni učesnici međusobnih borbi za dominaciju u upravljačkoj nomenklaturi.

Podsetimo da je Štazi, politička policija Istočne Nemačke, obuhvatala oko 260.000 ljudi, a StB u Čehoslovačkoj oko 150.000 pripadnika.

Podaci o brojnosti političke policije u Jugoslaviji posle osnivanja KNOJ-a i OZN-e 1944. godine, valjda će moći da budu rekonstruisani, zahvaljujući i pretpostavkama koje donosi Zakon o tajnosti podataka.

Treba naglasiti da ovaj propis reguliše različita pitanja, a ne samo ona na koja javnost prvenstveno usmerava pažnju, naime na problem rokova dostupnosti tajnih podataka i dosijea tajnih službi.

 „Za razliku od suda, tajna služba ne čuva dokaze, već obezbeđuje vreme i tajnu propadanja onoga što jeste u ono što nije“, konstatuje dr Petar Bojanić iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u jednom svom ogledu o politici tajne, što je bila tema istoimenog tribinskog ciklusa održanog u Narodnoj biblioteci Srbije tokom 2007. godine.

Posao rasplitanja i iznošenja tajnih podataka, u okviru postojećih zakonskih procedura, danas je poglavito na istoričarima i zainteresovanim istraživačima, takođe i na arhivskim radnicima.

Pri tome treba imati na umu važno upozorenje koje za „Politiku“ iznosi dr Predrag Marković, profesor Fakulteta za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum:

– Celomudreni čuvari državne tajne, koji odbijaju da obnaroduju dokumenta policije i tajnih službi, zaboravljaju dve stvari: država čiju tajnu čuvaju više ne postoji, a drugo, čak i u „ona“ vremena, političari i policijski i vojni funkcioneri su razvlačili tajne dosijee kako im je palo napamet. Mnogi su to shvatali kao suvenir za penziju, a to je po zakonima većine država, bilo i ostalo, krivično delo – kaže profesor Marković.

Sve u svemu, odnos jednog društva prema tajnim podacima i dokumentima, ima mnogo širi značaj od istraživačkog otkrivanja prošlosti, jer ovaj kompleks problema zadire u samu srž demokratskog poretka, u kome građani učestvuju u donošenju relevantnih i obavezujućih političkih odluka, dakle zakona. Od njihovog prava na demokratsko odlučivanje trebalo bi da je neodvojivo i pravo na posedovanje neophodnih informacija kako bi u odlučivanju valjano učestvovali.

Razume se da je to neizvodljivo u apsolutističkim i totalitarnim državama, ali je problem u tome što tajnost, ta „nevidljiva moć“, kako je određuje Norberto Bobio, opstaje i u savremenim demokratijama.

I najvatreniji liberali morali su, na primer, da se duboko zamisle nad Patriotskim paktom, kojim je posle 11. septembra 2001. predsednik SAD Džordž Buš otvorio neslućeni prostor američkim tajnim službama da vode tajne istrage, da kontrolišu privatnost pojedinaca i ponašanje društvenih grupa, da prisluškuju telefonske razgovore i računare, da preduzimaju celu lepezu drugih mera, sve pod firmom borbe protiv terorizma, što su mnogi ocenili kao poništavanje samih temelja američke demokratije.

Društva u tranziciji, kakvo je i naše, nesumnjivo su i sama suočena sa sličnim fenomenom, ali još više s nasleđem prošlosti, kada je i nastajala bogata „arhivarepresije“, ne samo u civilnim i vojnim tajnim službama, već i u nizu drugih institucija, na primer u sudovima i tužilaštvima, zatvorima, psihijatrijskim bolnicama, partijskim i političkim organizacijama.

Zato raduje nedavna izjava državnog sekretara Slobodana Homena, da se u Ministarstvu pravde procenjuje kako će sa više od 80 odsto svih tajnih dokumenata nastalih do 1. januara 1980. godine biti skinuta oznaka poverljivosti, jer su baš ove oznake bile izvor velikog broja zloupotreba.

Izuzetak su dokumenti za koje država proceni da treba da ostanu zapečaćeni.

Iz iskustva drugih tranzicionih društava znamo da su dokumenti s kojih je skinut embargo postali istinski hit, pri čemu je javnost najviše interesovalo kako su se totalitarni režimi obračunavali s ideološkim i političkim „unutrašnjim neprijateljima“.

Zato treba podsetiti na činjenicu da je početkom 1980-ih počelo otvorenije pisanje o tajnim službama u SFR Jugoslaviji. Glavni urednik NIN-a Dragan Marković objavio je u jednom svom tekstu podatak da ih je u to vreme na jugoslovenskom nivou (i republičkim), kao i unutar različitih sektora obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada, bilo blizu trideset.

U ovu kvotu nije ušla jedna naročita tajna služba, lična obaveštajna služba Josipa Broza Tita. O njoj je u razgovoru za „Politiku“ kazivao Vladimir Dedijer 1990. godine, uz naglasak da se kao društvo suočavamo s izuzetno važnim pitanjem, s problemom ko kontroliše kontrolore? Pogotovo posle Titove smrti, jer je on do 1980. bio neprikosnoveni kontrolor ovdašnjih tajnih službi.

Verujemo da čitalac neće zameriti i na pominjanju jednog detalja iz davnog, ličnog iskustva potpisnika ovog teksta. Dok smo iz redakcije „Politike“ telefonom razgovarali s Vladimirom Dedijerom koji se nalazio u Ljubljani, jedan umilni ženski glas umešao se u taj razgovor, tražeći da komunikaciju hitno prekinemo. Na to je Dedijer šaljivo odgovorio da nema problema, samo neka se s tim zahtevom u vezu ubaci Nikola Ljubičić, lično.

Potom je Dedijer ovom potpisniku izdiktirao telegram na ime tadašnjeg saveznog premijera Ante Markovića, ističući još jedan primer teškog kršenja ljudskih prava i građanskih sloboda. Kada smo taj tekst putem telefona diktirali nadležnima u pošti, trebalo je to ponoviti u više navrata, jer nekoliko službenika očigledno nije bilo nadležno za prijem telegrama s takvom sadržinom. „Milosrđe“ je pokazala tek četvrta-peta instanca.

Na pitanje da li o ovoj epizodi igde postoji nekakav trag, još uvek ne može da se odgovori. Treba sačekati još deset godina, jer će dokumenti iz 1990. biti tada dostupni, kako to predviđa Zakon o tajnosti podataka.

Slobodan Kljakić

-----------------------------------------------------------

Strogo poverljivo

Zakonom su propisani kriterijumi na osnovu kojih se određeni podaci ili dokumenti, kojima raspolaže organ javne vlasti, klasifikuju kao tajna, jer su od interesa za zaštitu teritorijalnog integriteta i suverenosti, zaštitu ustavnog poretka, ljudskih i manjinskih prava i sloboda, nacionalnu i javnu bezbednost, odbranu, unutrašnje poslove i spoljne poslove Srbije.

Zakonom su predviđena četiri stepena tajnosti – „državna tajna“, „strogo poverljivo“, „poverljivo“ i „interno“. Bliže kriterijume za određivanje dva najviša stepena tajnosti donosi Vlada uz prethodno pribavljeno mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost. Vlada definiše i kriterijume za klasifikovanje podataka dva niža stepena tajnosti, ali na predlog nadležnog ministra.

Lica ovlašćena da određuju tajnost podataka su predsednik Narodne skupštine, predsednik Republike, predsednik Vlade, rukovodilac organa javne vlasti, izabrani, postavljeni ili imenovani funkcioner organa javne vlasti koji je za određivanje tajnih podataka ovlašćen zakonom, kao i lice zaposleno u organu javne vlasti pismeno ovlašćeno od strane rukovodioca tog organa.