Првог јануара ступио је на снагу Закон о тајности података који је Народна скупштина Републике Србије усвојила 11. децембра 2009. године, у пакету са још 54 законска текста.

Тако је окончан давно започети рад на једном од кључних нормативних пројеката правног система Републике Србије, а време утрошено у обликовање закона показује да то из многих разлога није био лак посао. У сваком случају, треба се надати да доношење закона потврђује да су расправљене многе недоумице, сложена правна, безбедносна, политичка и етичка питања, карактеристична за тајни домен деловања државних органа, политичких, привредних и финансијских субјеката, научноразвојних центара и информатичких средишта.

Ако се сложимо са Шекспиромда „у души државе постоји извесно тајанство/О коме не сме да се говори“, вишегодишњи рад на овом закону биће схватљивији, утолико пре што су државе модерног времена, поготово у 20. веку, у доба царевања етатизма, изградиле колосалне тајне службе за прикупљање, систематизовање, анализу и чување тајних података, око којих су, као и око самих тајних служби, подигнути дебели зидови.

Иза њих се у дубоку скровитост често лагерује све и свашта, укључујући трице и кучине, поготово данас, када је „шпијунирање посао за будале, јер су све информације јавне – само их треба знати прочитати“, како је тврдио Стеван Дедијер, оснивач прве катедре за шпијунажу на Универзитету Лунд у Шведској пре готово пола века и творац концепције „безбедносно-обавештајног пословања“ у које се од 1990-их улажу огромни финансијски и људски ресурси.

Обичним смртницима и заинтересованим корисницима, тајни подаци и документи нису доступни док не прођу деценије, а држава и њене тајне службе које за то време чувају тајне, понашају се на начин који наизглед измиче рационалном просуђивању.

После пада Берлинског зида 1989. године, све бивше комунистичке земље Источне и Централне Европе суочиле су се на драматичан начин са питањем приступа тајним досијеима.

У њих су деценијама уношени подаци који омогућују да се реконструишу механизми страховладе, политичких прогона, компромитовања и уцена, хапшења, монтираних процеса и затварања у психијатријске болнице, читава скала маштовитих инструмената којима су појединци и групе стављани под контролу као стварни или потенцијални противници режима. Овим механизмима били су подвргнути и активни учесници међусобних борби за доминацију у управљачкој номенклатури.

Подсетимо да је Штази, политичка полиција Источне Немачке, обухватала око 260.000 људи, а СтБ у Чехословачкој око 150.000 припадника.

Подаци о бројности политичке полиције у Југославији после оснивања КНОЈ-а и ОЗН-е 1944. године, ваљда ће моћи да буду реконструисани, захваљујући и претпоставкама које доноси Закон о тајности података.

Треба нагласити да овај пропис регулише различита питања, а не само она на која јавност првенствено усмерава пажњу, наиме на проблем рокова доступности тајних података и досијеа тајних служби.

 „За разлику од суда, тајна служба не чува доказе, већ обезбеђује време и тајну пропадања онога што јесте у оно што није“, констатује др Петар Бојанић из Института за филозофију и друштвену теорију у једном свом огледу о политици тајне, што је била тема истоименог трибинског циклуса одржаног у Народној библиотеци Србије током 2007. године.

Посао расплитања и изношења тајних података, у оквиру постојећих законских процедура, данас је поглавито на историчарима и заинтересованим истраживачима, такође и на архивским радницима.

При томе треба имати на уму важно упозорење које за „Политику“ износи др Предраг Марковић, професор Факултета за медије и комуникације Универзитета Сингидунум:

– Целомудрени чувари државне тајне, који одбијају да обнародују документа полиције и тајних служби, заборављају две ствари: држава чију тајну чувају више не постоји, а друго, чак и у „она“ времена, политичари и полицијски и војни функционери су развлачили тајне досијее како им је пало напамет. Многи су то схватали као сувенир за пензију, а то је по законима већине држава, било и остало, кривично дело – каже професор Марковић.

Све у свему, однос једног друштва према тајним подацима и документима, има много шири значај од истраживачког откривања прошлости, јер овај комплекс проблема задире у саму срж демократског поретка, у коме грађани учествују у доношењу релевантних и обавезујућих политичких одлука, дакле закона. Од њиховог права на демократско одлучивање требало би да је неодвојиво и право на поседовање неопходних информација како би у одлучивању ваљано учествовали.

Разуме се да је то неизводљиво у апсолутистичким и тоталитарним државама, али је проблем у томе што тајност, та „невидљива моћ“, како је одређује Норберто Бобио, опстаје и у савременим демократијама.

И најватренији либерали морали су, на пример, да се дубоко замисле над Патриотским пактом, којим је после 11. септембра 2001. председник САД Џорџ Буш отворио неслућени простор америчким тајним службама да воде тајне истраге, да контролишу приватност појединаца и понашање друштвених група, да прислушкују телефонске разговоре и рачунаре, да предузимају целу лепезу других мера, све под фирмом борбе против тероризма, што су многи оценили као поништавање самих темеља америчке демократије.

Друштва у транзицији, какво је и наше, несумњиво су и сама суочена са сличним феноменом, али још више с наслеђем прошлости, када је и настајала богата „архиварепресије“, не само у цивилним и војним тајним службама, већ и у низу других институција, на пример у судовима и тужилаштвима, затворима, психијатријским болницама, партијским и политичким организацијама.

Зато радује недавна изјава државног секретара Слободана Хомена, да се у Министарству правде процењује како ће са више од 80 одсто свих тајних докумената насталих до 1. јануара 1980. године бити скинута ознака поверљивости, јер су баш ове ознаке биле извор великог броја злоупотреба.

Изузетак су документи за које држава процени да треба да остану запечаћени.

Из искуства других транзиционих друштава знамо да су документи с којих је скинут ембарго постали истински хит, при чему је јавност највише интересовало како су се тоталитарни режими обрачунавали с идеолошким и политичким „унутрашњим непријатељима“.

Зато треба подсетити на чињеницу да је почетком 1980-их почело отвореније писање о тајним службама у СФР Југославији. Главни уредник НИН-а Драган Марковић објавио је у једном свом тексту податак да их је у то време на југословенском нивоу (и републичким), као и унутар различитих сектора обавештајног и контраобавештајног рада, било близу тридесет.

У ову квоту није ушла једна нарочита тајна служба, лична обавештајна служба Јосипа Броза Тита. О њој је у разговору за „Политику“ казивао Владимир Дедијер 1990. године, уз нагласак да се као друштво суочавамо с изузетно важним питањем, с проблемом ко контролише контролоре? Поготово после Титове смрти, јер је он до 1980. био неприкосновени контролор овдашњих тајних служби.

Верујемо да читалац неће замерити и на помињању једног детаља из давног, личног искуства потписника овог текста. Док смо из редакције „Политике“ телефоном разговарали с Владимиром Дедијером који се налазио у Љубљани, један умилни женски глас умешао се у тај разговор, тражећи да комуникацију хитно прекинемо. На то је Дедијер шаљиво одговорио да нема проблема, само нека се с тим захтевом у везу убаци Никола Љубичић, лично.

Потом је Дедијер овом потписнику издиктирао телеграм на име тадашњег савезног премијера Анте Марковића, истичући још један пример тешког кршења људских права и грађанских слобода. Када смо тај текст путем телефона диктирали надлежнима у пошти, требало је то поновити у више наврата, јер неколико службеника очигледно није било надлежно за пријем телеграма с таквом садржином. „Милосрђе“ је показала тек четврта-пета инстанца.

На питање да ли о овој епизоди игде постоји некакав траг, још увек не може да се одговори. Треба сачекати још десет година, јер ће документи из 1990. бити тада доступни, како то предвиђа Закон о тајности података.

Слободан Кљакић

-----------------------------------------------------------

Строго поверљиво

Законом су прописани критеријуми на основу којих се одређени подаци или документи, којима располаже орган јавне власти, класификују као тајна, јер су од интереса за заштиту територијалног интегритета и суверености, заштиту уставног поретка, људских и мањинских права и слобода, националну и јавну безбедност, одбрану, унутрашње послове и спољне послове Србије.

Законом су предвиђена четири степена тајности – „државна тајна“, „строго поверљиво“, „поверљиво“ и „интерно“. Ближе критеријуме за одређивање два највиша степена тајности доноси Влада уз претходно прибављено мишљење Савета за националну безбедност. Влада дефинише и критеријуме за класификовање података два нижа степена тајности, али на предлог надлежног министра.

Лица овлашћена да одређују тајност података су председник Народне скупштине, председник Републике, председник Владе, руководилац органа јавне власти, изабрани, постављени или именовани функционер органа јавне власти који је за одређивање тајних података овлашћен законом, као и лице запослено у органу јавне власти писмено овлашћено од стране руководиоца тог органа.