Donošenje zakona bilo je povod da se obratimo i dr Momčilu Pavloviću, direktoru Instituta za savremenu istoriju iz Beograda, istoričaru s velikim iskustvom rada u domaćim i inostranim arhivima.

Kako procenjujete ovdašnji teret državnih tajni i njegovu težinu?

Nema pojedinaca ni države bez tajni. Ali samo uređene i stabilne države imaju standarde za tajnost. U nestabilnim i provizornim državama tajne su svedene na volju pojedinaca, autokrata, grupe ili partije. Kao npr. kod komunista. Za njih, koji su u jugoslovenskom slučaju skoro do 1948. delovali konspirativno (nije bilo javno poznato sedište KPJ, organizaciona šema ni svi rukovodioci), držeći konce vlasti u rukama, sve je bilo tajna. Opsednuti unutrašnjim ili spoljnim neprijateljima koje treba uništiti da ne bi sami bili uništeni, komunisti su od najbanalnijih činjenica stvarali tajne i mistifikovali i pojedince i službe i partiju i tajne.

Da li se taj refleks održao do danas?

U određenim segmentima društva jeste. Srbija još nije napravila raskid s jednim vremenom, s jednom ideologijom a posebno s praksom, koja je zemlju dovela dovde dokle ju je dovela, s pojedincima koji su bili nosioci najradikalnijih ili militantnih ideja i prakse. Zato je danas sve zapušteno i zaparloženo, teško je razaznati šta je berićetna biljka a šta korov koji je uništava. Tako su i tajne komunista, njihov rad i brljotine, njihove razorne akcije uništavanja pojedinaca ili ideološki profilisanih neprijatelja predstavljene kao vrhunske državne tajne koje mogu da štete državi Srbiji danas. Nije mi baš jasno kako.

Treba se nadati da će sada s njih biti skinut embargo?

Tajne pojedinaca, tajne o zloupotrebama državnog aparata ne treba da budu državne tajne. Ne samo da s njih treba skinuti oznake tajnosti, već ih treba publikovati. Javnost i transparentnost rada državnih organa su neophodni. Treba da bude dozvoljeno i dostupno sve što nije izričito zabranjeno zakonom u propisanom postupku, u okviru procedure u kojoj učestvuje više ljudi, nikako pojedinac, tako da se jasno zna šta je proces u kome se donosi odluka na koji se to dokument stavlja oznaka državna tajna. Danas svaki činovnik, svaki načelnik ili direktor arhiva može da vam kaže da je „nedostupno”, „nesređeno”, „u sređivanju”, „da nema dokumentacije”, da je „potrebna dozvola za objavljivanje” i da niko za to ne odgovara jer ne postoji uređen sistem, pa samim tim ni kazna.

Zato na drugoj strani tajne ,,cure” u javnost?

To je druga krajnost, druga strana iste medalje. Curenje informacija iz „nepoznatog izvora”, „izvora poznatog redakciji”, pokazuje da činovnici organa i službi iz ko zna kojih razloga daju ili otkrivaju određene informacije kojih je javnost željna. Međutim, po pravilu te informacije nisu kontekstualizovane, nego su istrgnute iz korpusa dokumenata, saznanja i drugih okolnosti i činjenica.

Šta očekujete od novog zakona?

Treba se nadati da će u praksi napraviti dobar balans između opravdanog interesa javnosti za otvaranjem tajnih i nepoznatih dokumenata, nastalih radom organa i službi, balans između ukupnih sloboda u društvu i ljudskih prava i neophodnih državnih tajni kojih je uvek bilo i kojih će biti. Ali, državna tajna ne mora da bude partijska, lična, interesna ili bilo kakva druga zloupotreba ili brljotina. Takve tajne treba razotkrivati i publikovati jer doprinose uspostavljanju određenih standarda u radu organa državne vlasti i prinude. Lako je menjati zakone i pisati strategije, treba što brže i što efikasnije menjati haotičnu stvarnost.

Dosijea tajnih službi opet plene najveću pažnju?

Ako postoji veliki i opravdani javni interese za otkrivanje određenih tajni, recimo dosijea bezbednosnih službi, ne vidim zašto bi vlast sprečavala njihovo otkrivanje. I koga to vlast i zašto štiti? Kakav je tu interes države Srbije? Naravno, ne treba otići u drugu krajnost i odjednom otvoriti sve i dati svakom na tumačenje i izvlačenje zaključaka. Potreban je sistematski, ozbiljan i detaljan rad i objavljivanje dokumenata po godinama kada su nastajala. Iskustvo rada i u arhivima tajnih službi govori da se u javnosti neopravdano mistifikuju ove službe, posebno njihova dokumentacija.

Šta je s novim tajnama dok stare izlaze na videlo?

Istorija nam je, ma kakva bila, svima zajednička, deo je naše kulture i identiteta, a nije vlasništvo grupa, pojedinaca ili partija. Tako su nam i država, a s njom i državne tajne, zajedničke. Čuvanjem tajni čuvamo i snažimo državu, ali ne treba da čuvamo tajne pojedinaca, grupa ili partija, posebno onih koji su svesno ili nesvesno svojim činjenjem ili nečinjenjem doveli državu dovde dokle su je doveli. Potrebno je da se zadrži određeni stepen tajnosti podataka jer ako bi sve bilo javno onda država nema kredibilitet. Sve i da nećemo, na određeni stepen zaštite i tajnosti podataka nateraće nas drugi svojim standardima, koji mogu biti predmet spora. Ako vam SAD, na primer, daju vojnu pomoć i sarađujete s njenim oružanim ili obaveštajnim snagama, onda će ona tražiti sporazum o zaštiti poverljivih vojnih podataka. I saradnja s NATO-om zahtevaće isti nivo tajnosti i poverljivosti podataka kakvi se primenjuju kod ove organizacije, koja inače svoja dokumenta ne daje ni Hagu, a posebno ne Srbiji. Iako bi NATO imao šta da nam ponudi u vezi s bombardovanjem Srbije.