Доношење закона било је повод да се обратимо и др Момчилу Павловићу, директору Института за савремену историју из Београда, историчару с великим искуством рада у домаћим и иностраним архивима.

Како процењујете овдашњи терет државних тајни и његову тежину?

Нема појединаца ни државе без тајни. Али само уређене и стабилне државе имају стандарде за тајност. У нестабилним и провизорним државама тајне су сведене на вољу појединаца, аутократа, групе или партије. Као нпр. код комуниста. За њих, који су у југословенском случају скоро до 1948. деловали конспиративно (није било јавно познато седиште КПЈ, организациона шема ни сви руководиоци), држећи конце власти у рукама, све је било тајна. Опседнути унутрашњим или спољним непријатељима које треба уништити да не би сами били уништени, комунисти су од најбаналнијих чињеница стварали тајне и мистификовали и појединце и службе и партију и тајне.

Да ли се тај рефлекс одржао до данас?

У одређеним сегментима друштва јесте. Србија још није направила раскид с једним временом, с једном идеологијом а посебно с праксом, која је земљу довела довде докле ју је довела, с појединцима који су били носиоци најрадикалнијих или милитантних идеја и праксе. Зато је данас све запуштено и запарложено, тешко је разазнати шта је берићетна биљка а шта коров који је уништава. Тако су и тајне комуниста, њихов рад и брљотине, њихове разорне акције уништавања појединаца или идеолошки профилисаних непријатеља представљене као врхунске државне тајне које могу да штете држави Србији данас. Није ми баш јасно како.

Треба се надати да ће сада с њих бити скинут ембарго?

Тајне појединаца, тајне о злоупотребама државног апарата не треба да буду државне тајне. Не само да с њих треба скинути ознаке тајности, већ их треба публиковати. Јавност и транспарентност рада државних органа су неопходни. Треба да буде дозвољено и доступно све што није изричито забрањено законом у прописаном поступку, у оквиру процедуре у којој учествује више људи, никако појединац, тако да се јасно зна шта је процес у коме се доноси одлука на који се то документ ставља ознака државна тајна. Данас сваки чиновник, сваки начелник или директор архива може да вам каже да је „недоступно”, „несређено”, „у сређивању”, „да нема документације”, да је „потребна дозвола за објављивање” и да нико за то не одговара јер не постоји уређен систем, па самим тим ни казна.

Зато на другој страни тајне ,,цуре” у јавност?

То је друга крајност, друга страна исте медаље. Цурење информација из „непознатог извора”, „извора познатог редакцији”, показује да чиновници органа и служби из ко зна којих разлога дају или откривају одређене информације којих је јавност жељна. Међутим, по правилу те информације нису контекстуализоване, него су истргнуте из корпуса докумената, сазнања и других околности и чињеница.

Шта очекујете од новог закона?

Треба се надати да ће у пракси направити добар баланс између оправданог интереса јавности за отварањем тајних и непознатих докумената, насталих радом органа и служби, баланс између укупних слобода у друштву и људских права и неопходних државних тајни којих је увек било и којих ће бити. Али, државна тајна не мора да буде партијска, лична, интересна или било каква друга злоупотреба или брљотина. Такве тајне треба разоткривати и публиковати јер доприносе успостављању одређених стандарда у раду органа државне власти и принуде. Лако је мењати законе и писати стратегије, треба што брже и што ефикасније мењати хаотичну стварност.

Досијеа тајних служби опет плене највећу пажњу?

Ако постоји велики и оправдани јавни интересе за откривање одређених тајни, рецимо досијеа безбедносних служби, не видим зашто би власт спречавала њихово откривање. И кога то власт и зашто штити? Какав је ту интерес државе Србије? Наравно, не треба отићи у другу крајност и одједном отворити све и дати сваком на тумачење и извлачење закључака. Потребан је систематски, озбиљан и детаљан рад и објављивање докумената по годинама када су настајала. Искуство рада и у архивима тајних служби говори да се у јавности неоправдано мистификују ове службе, посебно њихова документација.

Шта је с новим тајнама док старе излазе на видело?

Историја нам је, ма каква била, свима заједничка, део је наше културе и идентитета, а није власништво група, појединаца или партија. Тако су нам и држава, а с њом и државне тајне, заједничке. Чувањем тајни чувамо и снажимо државу, али не треба да чувамо тајне појединаца, група или партија, посебно оних који су свесно или несвесно својим чињењем или нечињењем довели државу довде докле су је довели. Потребно је да се задржи одређени степен тајности података јер ако би све било јавно онда држава нема кредибилитет. Све и да нећемо, на одређени степен заштите и тајности података натераће нас други својим стандардима, који могу бити предмет спора. Ако вам САД, на пример, дају војну помоћ и сарађујете с њеним оружаним или обавештајним снагама, онда ће она тражити споразум о заштити поверљивих војних података. И сарадња с НАТО-ом захтеваће исти ниво тајности и поверљивости података какви се примењују код ове организације, која иначе своја документа не даје ни Хагу, а посебно не Србији. Иако би НАТО имао шта да нам понуди у вези с бомбардовањем Србије.