„Возим ’ладу ниву’ већ две године и проклео сам је много пута. После свега 5.000 пређених километара запалила се електрична инсталација. Потом сам морао да мењам дискове за кочење, квачило, да прилагођавам свећице пошто су нове изузетно осетљиве на лоше гориво... Можда би упалило да сам је возио на вотку...

Ипак, све поменуто није ме коштало више од 700 евра, а ’нива’ се показала као сјајан теренац, једноставан, лакши од свих лендровера које сам имао пре тога. Са блокираним диференцијалом могао сам без проблема да се крећем преко сваке површине, укључујући залеђену, да се котрљам кроз блато, пентрам уз пешчане дине, газим преко набујалих река... Можда музику са радија и нећете чути баш најбоље, услед буке мотора, али зато ће вам бити топло и на 25 степени испод нуле. И још нешто, Џи-Пи-Ес ми уопште није неопходан, умем да читам географске карте...”

Овако је своје искуство са најпопуларнијим руским теренцем описао један Британац. Са његовим мишљењем вероватно би се сложили и други власници „ниве”, симпатичног четвороточкаша рођеног у совјетско време, 5. априла 1977. О каквом аутомобилу је реч нека сведочи и податак да је, када је реч о продаји ван граница некадашњег СССР-а и данашње Русије, „нива” до сада нашла власнике у преко 100 земаља света, и у више од 500.000 примерака.

Могуће ју је видети свуда: у Канади, Јужној Америци, Европи, Азији... Негде под називом „спорт” или „тајга”, али увек у истом облику и са истим знаком произвођача из Тољатија на хауби мотора. Реч је о првом у свету теренцу намењеном широкој публици и директној претечи данашњих популарних „теренаца за цивиле” познатијих по скраћеници – СУВ.

Оно што га одликује у односу на остале СУВ ауте јесте то што су за његову израду коришћени делови стандардне „ладе” чиме је и цена доведена на ниво приступачан свакоме. А о томе да је намењен широким масама казује и то што се уз њега испоручује импозантан комплет алата који омогућује сваком власнику да сам поправи или подеси поједине делове возила, већ према сопственом нахођењу, или условима експлоатације.

А да ће се „нива” снаћи у свакојаким условима потврђено је и приликом изградње тунела испод Ламанша. Компанија задужена за овај историјски пројекат снабдела се са 45 руских четвороточкаша, како би посао на терену ишао без застоја. Не без разлога, „нива” се пре тога доказала на планинским друмовима, пољанама, па чак и – испод воде. Успешно се носила са конкуренцијом на релијима „Париз–Дакар”, „Париз–Тунис”, „Релију фараона”, „Париз–Пекинг” и другим сличним такмичењима.

Постигла је и неке рекорде: попела се на 5.726 метара надморске висине на Хималајима, стигла на Северни пол, пуштана је из авиона уз помоћ падобрана... Дванаест година је верно служила запослене на поларној станици „Белинсхаузен” на Антарктику, у чијим беспућима се температура колеба између 5 степени изнад и 54 степена испод нуле.

Аутомобил који се без битнијих измена производи већ 34 године, а такви се могу избројати на прсте, заслужује свако поштовање.

Али вратимо се власницима „ниве” која као да је душу дала за преправке по принципу – уради сам. Ко је хтео да промени мотор, променио је. Коме је сметала бука, својеручно је скидао унутрашњи тапацирунг и стављао нови, додатно ојачан материјалима за пригушивање звука. О промени светлосне сигнализације, додавању којекаквих шминкерских детаља, фарбању у најлуђим комбинацијама боја и преправљању у трактор, кућу за камповање или кокошарник – да и не говоримо. Управо ту је до изражаја долазио онај комплет алата поменут раније у тексту.

Од власника се тражила само машта. Све остало било је при руци. Слично као у стара времена, када су свашта морали да истрпе „фолксваген буба” или „ситроен спачек”.

„Лада нива” је дефинитивно аутомобил за авантуристе. Уосталом, да ли су нам баш увек потребни АБС, ваздушни јастуци, централно закључавање, специјално огибљење, сателитски радио, Џи-Пи-Ес… Наравно, 21. век још је тек на почетку.