Ако бисте при повратку из неке европске земље возом или аутобусом преспавали улазак у Србију, и због тога се после извесног времена упитали „где сам ја то сада”, брзо ћете доћи до одговора. На основу најлон кеса које „украшавају” крошње дрвећа, разбацаних пластичних празних или полупразних боца, старих аутомобилских гума, аутомобилских „кршева” који нису у возном стању, њихових каросерија, одбачених остатака „беле” технике, картонских кутија, и велике количине различитог другог отпада, на све стране, лако ћете закључити да сте стигли у Србију. Данас је њен знак распознавања ђубре. Има га свуда. Највише поред саобраћајница, али не заостају ни обале река, а и саме реке, језера, пољане и ливаде у близини неког пута, ни периферије насељених места, али врло често не само периферије. У насељеним местима, све што се још назива „зеленом површином” одавно је изгубило битку.

Јавних површина које нису под смећем све је мање. Због тога се можемо са правом питати, да ли то Србија постаје својеврсна „земља контејнер”.

Нажалост, велики број грађана ову појаву и не примећује. Напротив, доприноси јој. Примети је тек уколико нагомилано ђубре, каква дивља депонија, непријатно замирише. Осећај за чисто и лепо је већ одавно изгубљен. Разбацано ђубре је постало део „нормалног” животног простора.
Савесне грађане Србије ова појава, која је узела маха од почетка деведесетих година (ни раније није било много боље), иритира, врло често их чини и несрећним. Уколико су у прилици да угосте и неког из иностранста, изазива и осећај стида.

Наравно, нису у питању само гости из иностранства. У питању смо на првом месту ми! Да ли ми морамо да живимо у оваквој животној средини? Они савеснији ће рећи „наравно, не”!.
Овај проблем је у Србији достигао врло висок ниво. Могло би се рећи да се дошло до критичне тачке те је министар Оливер Дулић, започео системску акцију „Очистимо Србију”. Као најважније активности ове акције министар је истакао едукацију становништва, укључујући школску омладину кроз увођење предмета који би се односио на екологију, доношење бројних еколошких закона, скоро увођење комуналне - еколошке полиције, изградњу регионалних депонија, чишћење јавних површина и уклањање великог броја дивљих депонија.

Треба рећи да посвећеност животној средини у Србији заправо постоји већ дужи низ година. На пример, само Српско хемијско друштво је у последњих десетак година организовало пет симпозијума о хемији животне средине. У сарадњи са Европском асоцијацијом за хемију животне средине у Београду је 2005. године организован Шести европски симпозијум хемије и заштите животне средине са учесницима из око 30 земаља, не само из Европе. Са сличним темама организовано је још на десетине скупова. Београд је 2007. године био домаћин велике светске министарске конференције посвећене животној средини. Научни пројекти из ове области су и код нас врло заступљени. На тему животне средине се довољно, можда чак и превише, говори и пише, али конкретних активности било је врло мало, односно недовољно да би се резултат могао видети и осетити. Стиче се утисак да смо се нашли на неком вишем степенику, прескочивши оне прве, ниже. Због тога је врло оправдана дилема научника у области животне средине, има ли уопште смисла бавити се високом науком, публиковати радове из области животне средине чак и у водећим светским научним часописима, а живети у земљи готово затрпаној комуналним и другим врстама отпада.

Стога започету акцију Министарства за животну средину и просторно планирање видим као велику шансу. Успешном реализацијом планираних активности повратили бисмо тло под ногама, чиме би резултати наших истраживања полако почели да се примењују и у нашој средини. Од бројних контроверзи у Србији избрисали бисмо бар једну. Престали бисмо да будемо земља са, може се рећи, значајним бројем научника из области животне средине, али, истовремено, земља са толиком количином отпада.

Сигуран сам да су многи грађани Србије започетом акцијом Министарства данас задовољни, али на основу искустава из прошлости, ипак и уздржани. Задовољни су јер је најављено нешто што може да поврати угрожену лепоту наше земље. Уздржани, у страху да најављена акција не буде још једна нада која би се могла распршити чим се наиђе на прве тешкоће и противљења оних којима је нешто друго, иако неоправдано, много важније.