„Odavno sam se svesno prihvatio istraživanja različitih identiteta koji proizlaze iz prostora bivše Jugoslavije. Tako sam o sebi mogao da govorim kao o Ljubljančaninu, Slovencu, Balkancu, Evropejcu i, naravno, u retkim trenucima izuzetne empatije, članu celokupne ljudske zajednice. To su ti koncentrični krugovi identiteta koji čoveka čine bogatijim. Participiramo, dakle, u međusobnim preklapajućim krugovima identiteta i to je potrebno negovati.“

Na ovaj način Aleš Debeljak, slovenački pisac, urednik, prevodilac i profesor Fakulteta za društvene nauke u Ljubljani, na našim prostorima poznat po svojoj melanholičnoj poeziji i oštroj društvenoj kritici, odgovorio je na jedno od mnogih pitanja u svom prvom razgovoru za „Politiku”, vođenom u vreme trajanja konferencije „Posle zida: dvadeset godina evropeizacije iz ugla bivše Jugoslavije”, koju su nedavno organizovali francuska institucija Notre Europe i Kulturni front iz Beograda.

Da li će ti naši, jednom kultivisani identiteti, naći svoje originalno mesto u evropskom prostoru?

Onaj ko tvrdi da evropeizacija ukida identitet, polazi od pogrešne premise da za čoveka postoji samo jedan identitet. Ono što ne sme da se zaboravi jeste da se ljudske identifikacije ne završavaju sa Evropom. Evropski identitet je sa globalnog aspekta isto tako partikularan.

Više puta ste govorili o svojevrsnom „begu od Balkana”, ispoljenom upravo na samom balkanskom tlu, kao o svojevrsnoj tamnoj strani povratka u Evropu...

Da, to mislim i danas. Za javni diskurs Slovenije Balkan je označavao prostor bivše Jugoslavije. Kada se u Sloveniji govorilo o Balkanu tu se nije nužno mislilo na Bugare i na Rumune, već samo na prostor južno od granice koja deli Sloveniju od Hrvatske. Poznat Vam je i usklik Miroslava Krleže, najvećeg hrvatskog barda dvadesetog veka, da Balkan počinje južno od terase hotela Esplanada u Zagrebu. U Srbiji se, recimo, revitalizuje ideja da je Srbija poslednji bedem hrišćanstva u najezdi islama, dok tek u Bugarskoj nemate problem sa balkanskim identitetom. Bugari znaju da su Balkanci i ne beže od balkanskog identiteta i ne pokušavaju da u pežorativnom smeru guraju od sebe svoje komšije. Mi smo uvek Balkanci za neke druge i za nas su Balkanci uvek neki drugi. A to nije dobro, pre svega za nas, jer onda ispada da ne znamo ko smo mi. Kako ćemo onda to drugima da objasnimo?

Da li je, onda, put književnosti koja na specifičan način baštini prošlost naroda na ovim prostorima, možda najbolji, kada je reč o objašnjavanju nas samih onima drugima?

Na gostovanjima i predavanjima u Americi, pogotovo na programima kreativnog pisanja, ljudi iz publike su uvek govorili: blago vama u istočnoj Evropi, imate materiju o kojoj možete da pišete. Mi možemo da pišemo samo o teskobnim problemima predgrađa, srednjeg sloja i osrednjeg mentaliteta i imamo samo male privatne drame. Dok vi, na meniju imate velike teme. Višak istorije, višak ratova. Međutim, u globalnom smislu i Balkan je jedna mala tema, bez obzira na to koliko je referentni okvir koji proizlazi iz istorije, vojnih ili kulturnih sukoba u istočnoj Evropi uopšte, a pogotovo na Balkanu za mene „prirodan”. Niz priznatih umetnika u različitim disciplinama iz bivše Jugoslavije već je integrisan u cirkulaciju ideja unutar Evrope, čak i transatlantskog prostora. Od Dubravke Ugrešić do Slavenke Drakulić ili Vladimira Arsenijevića što može da bude samo dobro. Vizura pisaca sa evropske periferije donosi određenu dozu kritičkog optimizma koji fali već od proširenja umorenoj Evropi. Cinizma ima dovoljno svugde.

Poznata je Vaša misao da bi upravo zbog upečatljive istorije Evropa imala šta da nauči od Balkana i bivše Jugoslavije...

Balkan je uvek karakterisala i istorijska i savremena raznovrsnost. Zapanjićete se kad posmatrate ideje druge Jugoslavije, sa jedne strane, i ideje Evropske unije, sa druge. Enigmatični slogan „jedinstvo u različitosti”, koji zapravo niko ne razume, veoma je sličan sa transnacionalnom identifikacijom socijalističke ideologije bratstva i jedinstva. Čak i dosadašnja rotacija zemalja predsedavajućih Unijom podseća me na rotaciju predsedništava u drugoj Jugoslaviji, posle Titove smrti. Taj jugoslovenski projekat bio je jedna pozamašna laboratorija različitih političkih i kulturnih ideja i njega ne treba u celini baciti na smetlište istorije. Iz njega treba izvući ono što nije loše. Način upravljanja razlikama kojem je nedostajao demokratski momenat, što je bio slučaj sa drugom Jugoslavijom, to je bilo ono loše. Multikulturalizam avant la lettre nije bio loš. Ako bi Evropa studirala ovaj slučaj, uz pronalazak načina kako ga demokratski ojačati, onda bi to bilo samo produktivno. Jer, izvestan demokratski deficit i danas sprečava Uniju da bude ono što bi u punom zamahu trebalo da bude.

--------------------------------------------------

Balkanski most

Upravo pišem knjigu o jednoj ličnoj vizuri balkanske istorije, pod radnim nazivom „Balkanski most”. U njoj ću pokušati da pokažem da su deca potonule balkanske Atlantide – Jugoslavije, u mnogo čemu proizašla ispod šinjela Danila Kiša, poslednjeg jugoslovenskog pisca. I, tu ću pokušati da sentimentalno pokažem da je Jugoslavija svuda gde su moji prijatelji, u Beogradu i Edinburgu, Sarajevu i Londonu, Travniku i Čikagu.

Milica Dimitrijević