„Одавно сам се свесно прихватио истраживања различитих идентитета који произлазе из простора бивше Југославије. Тако сам о себи могао да говорим као о Љубљанчанину, Словенцу, Балканцу, Европејцу и, наравно, у ретким тренуцима изузетне емпатије, члану целокупне људске заједнице. То су ти концентрични кругови идентитета који човека чине богатијим. Партиципирамо, дакле, у међусобним преклапајућим круговима идентитета и то је потребно неговати.“

На овај начин Алеш Дебељак, словеначки писац, уредник, преводилац и професор Факултета за друштвене науке у Љубљани, на нашим просторима познат по својој меланхоличној поезији и оштрој друштвеној критици, одговорио је на једно од многих питања у свом првом разговору за „Политику”, вођеном у време трајања конференције „После зида: двадесет година европеизације из угла бивше Југославије”, коју су недавно организовали француска институција Notre Europe и Културни фронт из Београда.

Да ли ће ти наши, једном култивисани идентитети, наћи своје оригинално место у европском простору?

Онај ко тврди да европеизација укида идентитет, полази од погрешне премисе да за човека постоји само један идентитет. Оно што не сме да се заборави јесте да се људске идентификације не завршавају са Европом. Европски идентитет је са глобалног аспекта исто тако партикуларан.

Више пута сте говорили о својеврсном „бегу од Балкана”, испољеном управо на самом балканском тлу, као о својеврсној тамној страни повратка у Европу...

Да, то мислим и данас. За јавни дискурс Словеније Балкан је означавао простор бивше Југославије. Када се у Словенији говорило о Балкану ту се није нужно мислило на Бугаре и на Румуне, већ само на простор јужно од границе која дели Словенију од Хрватске. Познат Вам је и усклик Мирослава Крлеже, највећег хрватског барда двадесетог века, да Балкан почиње јужно од терасе хотела Еспланада у Загребу. У Србији се, рецимо, ревитализује идеја да је Србија последњи бедем хришћанства у најезди ислама, док тек у Бугарској немате проблем са балканским идентитетом. Бугари знају да су Балканци и не беже од балканског идентитета и не покушавају да у пежоративном смеру гурају од себе своје комшије. Ми смо увек Балканци за неке друге и за нас су Балканци увек неки други. А то није добро, пре свега за нас, јер онда испада да не знамо ко смо ми. Како ћемо онда то другима да објаснимо?

Да ли је, онда, пут књижевности која на специфичан начин баштини прошлост народа на овим просторима, можда најбољи, када је реч о објашњавању нас самих онима другима?

На гостовањима и предавањима у Америци, поготово на програмима креативног писања, људи из публике су увек говорили: благо вама у источној Европи, имате материју о којој можете да пишете. Ми можемо да пишемо само о тескобним проблемима предграђа, средњег слоја и осредњег менталитета и имамо само мале приватне драме. Док ви, на менију имате велике теме. Вишак историје, вишак ратова. Међутим, у глобалном смислу и Балкан је једна мала тема, без обзира на то колико је референтни оквир који произлази из историје, војних или културних сукоба у источној Европи уопште, а поготово на Балкану за мене „природан”. Низ признатих уметника у различитим дисциплинама из бивше Југославије већ је интегрисан у циркулацију идеја унутар Европе, чак и трансатлантског простора. Од Дубравке Угрешић до Славенке Дракулић или Владимира Арсенијевића што може да буде само добро. Визура писаца са европске периферије доноси одређену дозу критичког оптимизма који фали већ од проширења умореној Европи. Цинизма има довољно свугде.

Позната је Ваша мисао да би управо због упечатљиве историје Европа имала шта да научи од Балкана и бивше Југославије...

Балкан је увек карактерисала и историјска и савремена разноврсност. Запањићете се кад посматрате идеје друге Југославије, са једне стране, и идеје Европске уније, са друге. Енигматични слоган „јединство у различитости”, који заправо нико не разуме, веома је сличан са транснационалном идентификацијом социјалистичке идеологије братства и јединства. Чак и досадашња ротација земаља председавајућих Унијом подсећа ме на ротацију председништава у другој Југославији, после Титове смрти. Тај југословенски пројекат био је једна позамашна лабораторија различитих политичких и културних идеја и њега не треба у целини бацити на сметлиште историје. Из њега треба извући оно што није лоше. Начин управљања разликама којем је недостајао демократски моменат, што је био случај са другом Југославијом, то је било оно лоше. Мултикултурализам avant la lettre није био лош. Ако би Европа студирала овај случај, уз проналазак начина како га демократски ојачати, онда би то било само продуктивно. Јер, известан демократски дефицит и данас спречава Унију да буде оно што би у пуном замаху требало да буде.

--------------------------------------------------

Балкански мост

Управо пишем књигу о једној личној визури балканске историје, под радним називом „Балкански мост”. У њој ћу покушати да покажем да су деца потонуле балканске Атлантиде – Југославије, у много чему произашла испод шињела Данила Киша, последњег југословенског писца. И, ту ћу покушати да сентиментално покажем да је Југославија свуда где су моји пријатељи, у Београду и Единбургу, Сарајеву и Лондону, Травнику и Чикагу.

Милица Димитријевић