Meni

Интервјуи култура

Драган Тодоровић, новинар

Блуз за бившу Југославију

И даље сам „пунокрвни” југоносталгичар који прихвата реалност да ту сада постоје неке нове државе, и срећно им било свима

Драган Тодоровић (Фото Д. Јевремовић)

Драган Тодоровић, новинар, писац, публициста, који је од 1995. године био у Канади (а сада је у Великој Британији), гост је Београда у чијем је Студентском културном центру представио своју биографску прозу „Књига освете, Блуз за Југославију” (Random House, 2006), у издању ИП „Добар наслов”. Књига је првобитно била написана на енглеском, а сада је код нас читамо у преводу Сузане Илијев. За ово дело Драган Тодоровић добио је годишњу награду Удружења писаца Канаде и био је номинован за награду Британске Колумбије. У овој књизи аутор је описао своје детињство и одрастање у земљи која више не постоји, као и занимљиве епизоде из своје богате каријере која се развијала у НОН-у, магазину „Rock”, на Трећем каналу, Арт каналу, Радио Политици…

Застрашујуће делује наслов „Књига освете”, а са друге стране поднаслов „Блуз за Југославију” меланхоличан је. Колико је све што сте описали отпор томе да Вас носталгија потпуно обузме?

Ако боље погледате, наслов књиге „свађа” се са њеним поднасловом. Наслов је робустан и агресиван, блуз је тиха меланхолија у позадини. Мислим, ипак, да је носталгија у литератури погрешно описана као осећање. После тринаест година живота далеко одавде, моје искуство је да носталгија никада није за одређеним простором, већ се обично јавља за годинама у којима смо били млади, заљубљени и када нам је са неким било лепо. У праву сте: што се тиче тога и даље сам „пунокрвни” југоносталгичар који прихвата реалност да ту сада постоје неке нове државе, и срећно им било свима. Међутим, потпуно задржавам право да будем носталгичан у односу на ту дивну државу у којој је могло лепо да се живи и у којој јесте било љубави, разумевања, као и културне размене. Сећам се да су у СКЦ-у свакодневно седели уметници из Загреба, Љубљане и Сарајева, и да су размењивали идеје. Осећам носталгију и за том револуционарном енергијом. Мислим и да смо ми, од постанка нових држава, сви прешли на некакво тињање. А важно је да човек у свом животу има нешто због чега изгара, због чега је „загрижен”.

Да ли вам је било тешко да напишете овакву књигу, која обухвата читав Ваш живот, и махом све преломне тренутке бивше Југославије?

Та књига је дошла после једне мучне борбе. Дуго сам се одупирао писању. Мислио сам, живећи на Западу: коме треба још једна прича о Југославији, јер је била на насловним странама толиких издања да је, вероватно, свима већ мука од ње. Онда сам схватио да у мени постоји огромна туга због крвавости распада те земље, због трагедије која је уследила, и те балканске тврдоглавости која нас је све потопила и вратила деценијама уназад. Имао сам потребу да то избацим из себе. Та књига јесте борба против осећања носталгије и туге.

Описали сте и одрастање у комунизму. Колико је у то време било слободе да човек развије своју креативност, а колико је са свих страна било стега?

За већину грађана, постојало је подручје великог креативног распона. Постојале су функционалне институције, које су биле задужене да младима који показују неки таленат омогуће да се тим талентом баве. Постојале су институције које су прихватале тек свршене студенте и запошљавале их. Са друге стране, постојао је систем који је био заснован, пре свега, на аутоцензури, где су комунистичке власти проповедале да прави патриота неке ствари мора да прећути, или да их разреши у неким затвореним партијским круговима, далеко од очију јавности. Неке од флоскула из тог времена и данас бисмо могли да применимо. На пример ону: почисти прво пред својом кућом. Ниједна од држава бивше Југославије то није урадила. Када је реч о стваралаштву, знале су се неке табу-теме, које нисте смели да дирате, а највећи део њих односио се на национализам и на то шта је ко коме радио у Другом светском рату. Ко се бавио тим подручјима био је под великим притиском тајанствених, сивих структура и сиве масе такозваних „историчара уметности у цивилу”.

И сами сте се стално сударали са режимом. Како је то изгледало?

Такав сусрет са чврстом песницом режима увек је, наравно, непријатан. Увек у човеку изазива осећај сопственог преиспитивања и несигурности у будућност. Код мене је то будило и револуционарни понос и инат, жељу да се бориш даље и да помериш тај простор слободе за бар један корак. Радио сам у штампи, која је званично била санкционисана, и сваки наш текст, пре изласка, државна безбедност будно је читала. Верујем да се нешто слично догађа и данас на другачије, прикривеније начине. Сећам се да је половином осамдесетих извршено значајно померање када су, поред осталих, Џони Штулић и „Азра” певали о стварима које су пре њих биле потпуно недодирљиве. Песма „Курвини синови” није говорила ни о коме конкретно, али су сви знали о коме заправо говори. То је била ситуација у којој смо сви били присиљени да будемо дволични, а негде сам написао да је у то време Џони Штулић био наш каскадер. „Забрањено пушење” било је склоњено са сцене, јер је Неле Карајлић, после проблема са појачалом, рекао: „Црко маршал”.

Како Вам сада, са стране, изгледају живот и култура у Србији?

Упади различитих десничарских организација на уметничке скупове, то се у Србији никада није догађало. Мислим да Београд поново мора да пронађе свој идентитет, као и Србија којој треба помоћи да такав Београд прати. Унутрашњост Србије би морала бар мало да се подигне на нивоу културе јер, ипак, неки су врло важни уметници из наше историје били управо из малих места. То је важно због неких клинаца који сада седе у некој провинцији и који раде лепе ствари. Српски медији требало би да држе очи отвореним како би препознали оно што се догађа у Књажевцу, Лесковцу или Тополи. Не смемо се уљуљкивати у беоцентризму. Треба отворити врата.

-----------------------------------------------------------

Време отпора

На Радио Политици радили сте у најгоре време у деведесетим?

То је било време у којем је било могуће објавити нешто између редова, у „редовима” то већ није било могуће јер су сви медији били под контролом режима. Уочи једних од председничких избора имао сам идеју да обрадимо једну стару сатиру, Домановићевог „Вођу”, који нажалост у Србији функционише увек, и увек изнова. Имали смо много проблема око те емисије и реализовали смо је само захваљујући храбрости читаве екипе. То је у ствари споменик том времену у којем је много људи чинило мале, али врло храбре гестове, који нигде нису забележени. Сећам се оне срамне књиге „Десет година против”, као споменице нове револуционарне елите и тога шта је рађено против Милошевића, што није тачно, јер највише тих „дневних” и малих гестова, који у ствари чине отпор, није ту споменуто.

Марина Вулићевић
објављено: 10/07/2008

Последњи коментари

milan  | 10/07/2008 07:13

Kad poznate kuce kao Random House pocnu da objavljuju nase najvece pisce, pocecu da verujem da i Todorovicevu knjigu vredi procitati.

slobodan veljkovic | 10/07/2008 13:46

znaš li ti, kakva je to marka maršal bila?to je bio svetski standard, bre...sad nemaš takvu marku, imaš samo boraniju sa lažnim, stranim etiketama kao podrškom...

spasenija kolcek | 10/07/2008 14:19

Gospon Milan sta ste ovom svojom izjavom hteli kasti? Da pratite izdanja Random House-a? Citate na kojem jeziku? Smatrate ovaj tekst u Poltici suvisnim,izlisnim, opasnim? Jugonostalgicari su, koliko znam i svetski i lokalni ljudi. Antifasisti u vecini, bili i ostali,malo ili malo vise sentimentalni, stvaraoci su,bilo za plugom, traktorom, knjigom ili sa ljudima, imaju prijatelje izvan svoje avlije, veruju u ljude i bore se za mir. Uglavnom su i partizanski raspolozeni, a oni matoriji imaju prilicno dobra secanja iz II svetskog rata i citavo to nase srpsko, vazda podeljeno mnjenje i nacionalni karakter, u kome stoji... procitajte arcibalda Rajsa - O, Srbi, cujte! Random House bi mogao da objasni ovu dobru, krcatu sjajnim vidjenjem i iskrenim dozivljajem - knigu.

За Ваш уређај постоји Андроид апликација, желите ли да је инсталирате?

Инсталирај Касније