Живорад Недељковић (1959), песник из Краљева, добио је награду  „Меша Селимовић” компаније „Вечерње Новости” за збирку песама „Овај свет”, коју је објавила издавачка кућа „Архипелаг” из Београда. Недељковић је аутор збирки: „Погрешна прогноза”, „Мајка”, „Тутин и још педесет песама”, „Језик увелико”, „Тачни стихови”, „Сушти послови”, Негде близу”, „Други неко”. Добио је „Змајеву”, затим награде „Бранко Миљковић” и „Ђура Јакшић”. Песме су му превођене на енглески, пољски и руски.

Песнику ће награда бити уручена данас у подне у Народном позоришту у Београду.

У награђеној збирци величате „овај свет”, али му и одричете савршенство?

Без сумње је тако. Чиме би се, између осталог, поезија и бавила да јој није својствена та одлика да велича и слави, да се диви самој чињеници да свет, тако огроман, постоји, да нам је дат. С друге стране, не бих рекао да свету одричем савршенство, он то чини сам, или, тачније, то чинимо сви ми који, истина у релативно кратком периоду који се назива животом, сачињавамо овај свет. Чинимо то и кадa смо потпуно свесни последица, а понекад и сасвим несвесно. Оваква или онаква, ненамерна или хотимична чињења која угрожавају свет, историја нас учи, константа су нашег земног трајања. Преостаје нам да уложимо огроман напор како бисмо њихову разорност свели макар на подношљиву меру.

У песмама су свакодневни призори из села и града. Песнику је, чини се, пријатније у природи?

Може бити да је посезање за тим свакодневним призорима из амбијента села и града и изазвано потребом да се додатно нагласи неопходност очувања елементарних слика од којих се све више удаљавамо. Да се укаже на исконску једнакост између нас, одавно свиклих на свакојака огрешења, и чедности и непатворености природе. Коначно, да се подсети да смо – увек на губитку.

Више песама сте посветили птицама. Да ли им завидите зато што човек нема способност да лети?

Само условно су те песме посвећене птицама. И птице и лирски субјект су тек декор да би се дубље проговорило о другом, примерице о Творцу. А он је нама, људима, подарио један много драгоценији лет, лет кроз снове, а тако и моћ да савладавамо и простор и време.

Кроз песме провејавају и слике последњег грађанског рата. И даље нема у Србији генерације која није доживела барем један рат?

Ако одговор на ово питање интонирамо овлаш песнички, морали бисмо да кажемо како нигде у свету нема генерације која није доживела бар један рат. Зар ми сада, овде, не доживљавамо ратове у Ираку и Авганистану, зар јуче нисмо доживљавали онај у Вијетнаму? То није наравно због тога што медији ратове и страхоте уносе и у наше собе, што смо у прилици да се дословно, као у каквој видео-игри, уживимо у њих, него због тога што као мислећа, емотивна бића можемо да саосећамо са свима који страдају и пате. Верујем да ће та огромна моћ саосећања успети да донесе и на ове просторе свест о томе да су сви људи исти. Ако та свест буде једном изграђена, и овде ће стасавати генерације које неће време самеравати према ратовима.

 У једној песми моћни јастреб, који напада црвендаћа, повлачи се када наиђе на отпор, када схвати да је на туђој територији. Има ли наде за Косово и Метохију?

Нема наде само за оне многобројне жртве које су у темељима сваког бесмисла, а у бестијалној стварности су заправо расуте по јаругама, нестале под водом, ко зна где и како уморене, само зато што им је име другачије. Можда ће све те жртве, кад прођу мржње, бити и симбол мирења, јер их има на свим странама; кад се сумирају учинци зла, можда ће оне бити основа за нови почетак, за време у коме се неће много марити за границе. Читали смо и слушали, не могавши од ужаса у први мах ни да поверујемо, да су органи неких од тих жртава пресађени у друга тела да би им омогућили трајање. А трајање је на Балкану врло неизвесна и флуидна категорија, нарочито када је о државним творевинама реч. Толико знамо. Толико у прилог нади.

Из мрака сте извукли српску клетву: „Ко ми о злу мислио, тело му од воска било”.  Шта нам она поручује?

Песма у којој је она наведена суштински се бави погубним последицама човековог деловања на природу и жељом да се превазиђу, ако је могуће, последице бахатог одношења према животном окружењу, заправо према себи самом. У песничкој игри се тако дође и до нове, непостојеће клетве: дабогда целога живота клетве смишљао. А све то због тога да би они којима су клетве упућене, бранећи се од њих добром и чистотом, свет чинили бољим него што јесте. А испоставило се да клетва коју сте цитирали није више тако погубна: човек је успео, развијајући своје технолошке и све друге, привидне и краткотрајне, моћи, да утиче на климу толико да она не прети ни ономе ко би евентуално имао тело од воска.

Цитати су постали уобичајена појава у прози. Ви цитате користите у песмама?

Одавно се верује да у песму може све, или бар скоро све. Важно је створити окружење које ће бити природно место за стих другог песника, новински чланак, извод из каквог есеја, за вест која нас узнемири, за поуку из уџбеника. Важно је и сав тај материјал надградити у мери која ће донети нова значења, другачије увиде, предочити ново искуство.

Да ли песници живе док пишу песму или између две песме?

Живе док пишу, али и између две песме, два стиха. Да истински не живе у тим интервалима који су обичан, свакодневни људски живот какав је сваком од нас дат, стихова вероватно не би ни било.

Зоран Радисављевић

----------------------------------------------------------

Похвала поезији

Критички говорите о поезији („заглибљена у живом блату”), која не стиже о свему да посведочи. Зар је то задатак песме?

Заправо је реч о томе да поезија није стигла да посведочи о томе да је овај свет најправеднији од свих светова. Ту се активира иронијски однос и према свету и према моћима поезије, јер, заиста, овај свет није најправеднији. Не бих рекао да се ту ради о критици поезије, јер читава та песма из које је овај стих, песма „Мочвара”, заправо је похвала поезији, ако ни због чега другог, оно због тога што указује на то шта све поезија, у овом случају епска, може да изазове у читаоцу, у појединцу, иако је, наравно, немоћна у општем живом блату.