Биће пуно сликарства на овогодишњој изложби, поручује Бранислава Анђелковић, уметничка директорка овогодишњег 50. октобарског салона који се отвара 2. октобра. Простор Музеја „25. мај” је преграђен (архитекта Салона је Дејан Тодоровић), направљени су „боксови” за сваког уметника, у сали за пројекције неотпаковани радови чекају отварање кутија са натписом „fragile”, радници су свуда унаоколо, улаз незапослених само уз пропусницу...

Неки радови, пак, већ круже Београдом. На тролејбусима на линији 41 и трамвајима број 10 већ су постављени натписи из пројеката Раше Тодосијевића „Мајка на продају” и „Уметник пророк”. Шести спрат гараже у Масариковој улици, где је одржан први „октобарац”, чека уметницу Даринку Поп-Митић која на овом месту управо започиње сликање „едукативног мурала о мало познатој историји сликарства”...

Иако међународни, на 50. октобарском салону преовлађују домаћи уметници. Бранислава Анђелковић ову чињеницу образлаже тезом да је реч о уметницима који су присутни на међународној сцени, а изложба има циљ да означи „домаћег уметника” као „међународног уметника”, који „ствара иницијативе и сугерише интервенције на основу локалних искустава”.

Овогодишњи Салон носи назив „Околност”. О каквој је околности реч?

Очигледно је да се ми увек налазимо у некаквом стицају околности. И друштво, и ја као кустос и уметници који се у околностима налазе, али их и стварају. Околност није тема Октобарског салона нити се од уметника очекивало да реагују на околности. Циљ изложбе је да се јасно виде позиције уметника, а посао кустоса јесте да препозна, реагује и уважи што више околности.

Овакве изложбе морају да буду производ рада уметника и кустоса. Ова изложба нема много радова, бар у односу на неке претходне када је због бројности дела публици била ускраћена могућност да се фокусира, усредсреди и понаша рефлексивно у односу на уметност коју конзумира. Изложбе су стално доводиле посматрача у ситуацију да истовремено гледа више уметничких радова што је и уметнике и публику доводило у ситуацију диригованог проласка кроз изложбу. Ова поставка има „предах” између два рада.

Да ли је изложба конципирана као више малих изложби унутар једне?

Не може се рећи да су то мини-изложбе. Зависи од уметника. Код неких је био довољан један рад који јасно контекстуализује читав уметников опус, а код других је било потребно приказати више радова да би та позиција постала јасна и очигледна.

Овогодишња изложба открива нам и нови-стари простор Kunsthistorisches Mausoleum у Улици Браће Радовановић, за који се до сада очито знало само у веома уским круговима. О каквом је простору реч?

Kunsthistorisches Mausoleum постоји од 2003. године и улаз је био могућ уз заказивање посета с времена на време. Слични пројекти са идејом сећања на историју уметности и прикупљања уметности постоје и у Берлину, Лос Анђелесу и Њујорку. У београдском простору презентована су 64 аутопортрета великих уметника кроз историју уметности. Део ове колекције биће представљен и у Музеју „25 мај”.

Да ли је реч о анонимној и приватној колекцији?

Сматрајмо то параинституцијом.

Телевизијски програм такође ће постати изложбени простор.О каквој је реализацији реч?

На Другом програму РТС сваког дана од 20 часова емитоваће се рад Игора Грубића, тачније петоминутни портрет сваког уметника који излаже на Салону. Ови портрети су јако узбудљиви, комплетно су урађени у продукцији Октобарског салона, и реч је о начину на који савремени уметници говоре о својој позицији. Емитовање је касније током вечери обезбеђено и на Фокс телевизији.

Специфичност овог Октобарског салона је и у чињеници да радове представљају и редитељи Миљенко Дерета, Олег Новковић и Желимир Жилник.Како се њихова остварења уклапају у концепцију једне изложбе савремене уметности?

Иако је неуобичајено да се редитељи и филмови позивају као учесници Октобарског салона, сматрам да је управо ова јубиларна изложба право место и тренутак да се проговори о проблемима званим ауторски филм и „смрт” биоскопа. Иако су филмови Олега Новковића „Рударска опера” и Жилников „Стара школа капитализма” филмски продуцирани, када дође до њиховог конзумирања, они не спадају у мултиплексе и комерцијалну понуду. По томе са каквом су идејом рађени и каквој публици се обраћају, више залазе у поље савремене уметности. Жилников филм „Стара школа капитализма” који за тему има актуелно питање сумњивих приватизација и социјалне поларизације у Србији, као и питање (не)могућности отпора вулгарном транзицијском капитализму, имаће три дневне пројекције у биоскопској сали Музеја „25 мај”, док ће филм Олега Новковића бити приказан у мањем пројекционом боксу у оквиру изложбене поставке.