Слободан Шнајдер

Инспирисана Кишовом реченицом из „Баште, пепела”, о нараторовом оцу који би речитошћу и филозофијом хтео да збуни и саму смрт, драма „Енциклопедија изгубљеног времена” (на пакету је писало да је шаље „Фолклорни ансамбл Туропоље”) победила је на првом екс-ју конкурсу Краљевског позоришта Зетски дом са Цетиња, за комад инспирисан Кишовим делом. Иза „Туропољца”, који уз то још и „танцује”, крио се Слободан Шнајдер, један од највећих савремених драмских писаца, не само екс-ју простора. „Код нас се не воле илегалци” – коментарише он свој „анонимни” пробој на анонимном конкурсу. „Тако нешто у Хрватској било би тешко замисливо – да се шифре не провале пре времена, те бих и ја био најпре проваљен, а онда преваљен”.

Главни јунак ваше награђене драме, „збирни” кафкијански јунак, балкански Грегор Самса, решен је да се одупре и самој Смрти, и Богу. О каквом „изгубљеном времену” је реч?

„Збирни” кафкијански јунак – то сте врло добро формулисали – наш је Сватковић, Everyman, Jedermann. Жанровски гледано, „Енциклопедија изгубљеног времена” јесте миракул, „црквена драма”. Сигурно наш Сватковић као своје „изгубљено време” не тражи оно што је тражио Марсел Пруст. Самса, као наш „збирни” јунак, примио је, на самртној постељи, поуку о томе да му је живот готово потпуно промашен. То је сав његов сакрамент. Земља за коју се тукао као младић, пропала је. Железара у којој је радио цели свој „радни век” иде на бубањ и вреди једну куну. Генерација коју је он изродио не разуме га. Само, наш је Сватковић лукавији од Хофмансталова. Можда прилике чине лопове, а тих је прилика у новије доба било непрегледно мноштво... Али и сиромаштво зна бити видовито. Хоћу рећи, наш Сватковић правда се са Смрћу, отвара код ње парницу о свом изгубљеном животу и тражи га натраг. Навијам за Самсу!

Мизансцен, у коме је и сам Бог епизодиста, јесу и један источноевропски, транзициони рај и пакао. Зашто сте у једном моменту малтене избрисали разлику између та два пола?

Хајнрих Хајне тражио је (код самога Маркса с којим се виђао у Паризу) да се комунистички рај не сме одгађати, већ да га ваља засновати још на Земљи. А о томе како су разне „присиле на срећу” довеле до заснивања пакла, у овој или оној варијанти, на овом свету, не треба трошити речи. Живимо у свету у којем су неки други људи остварили своје снове. Пре но што успе то да нам докаже – да то нису и наши снови – „присила на срећу” оробиће нас за сваку могућност исте.

У једном тренутку појављује се и обезглављени легендарни партизански херој, позајмљен из једне ваше новије приповетке из „505 са цртом”. Да ли је реч о симболичкој декапитацији прошлости у земљама транзиције?

Уистину, у миракулу „Енциклопедија изгубљеног времена” гостује свет из новеле „Глава”. Блох је рекао: „Потребна је глава да би се нека идеја унела у свет!” Наравно, главе се скидају унатраг, чак и споменицима, због идеја у тим главама. Наш јунак Самса покушава, у „доказном поступку”, доказати Госпођи Смрт да је у животу у свему промашио, али поштује свој младалачки занос који га је, давних дана, одвео у шуму. И ја поштујем тај занос.

У свеопштој равнодушности, медвед Милан Немакућа, несхваћен од бирократије на берзи рада, постаје плен бахатих ловаца: алузија на мрачно убиство хрватског синдикалног лидера Милана Кривокуће, 1992, у Великој Горици код Загреба. Какав је стварни заплет ове епизоде?

Кривокућа је био синдикални лидер. Госпођа Смрт наравно ради у духу Корпорације која преузима све и свја. У драми, он је медвед који бива отпуштен из ЗОО-а: радна животиња. Збива се то у доба кад је из самога језика прогнана реч „радник”, који се сада има звати „делатник”. Стварни заплет ове приче јесте у томе што је она остала без расплета. Нико не зна ко га је на смрт премлатио на прагу његове куће. Као што се не зна ко је разнео Милана Левара у Госпићу. За породицу Зец се јако добро зна ко их је побио. Па шта? Какав је стварни расплет те приче? „Енциклопедија изгубљеног времена” је и мали омаж таквим „случајевима” који су, сви одреда, у бункеру наше слеђене подсвести.

Ваши комади се уклапају у дефиницију театролога Наташе Говедић, према којој је театар „кућа афективног непослуха, у којој смемо све оно што се не може у сапуницама и разним другим јавним дискурсима”.

Знам јако добро на шта је мислила Наташа Говедић, најкомпетентнија хрватска театролошкиња постпрологовског раздобља, описом театра „као куће афективног непослуха” (идеја коју је развила у најновијој књизи „Емоционална преданост”); но и она и ја јако добро знамо да се ради о жељи, о пројекцији. Хрватски је театар у свом данашњем „лику и делу”, нешто сасвим супротно: то је кућа афективне и афектиране послушности! Увек уз власт, увек к нози!

Је ли код вас другачије? Сумњам, ако се под влашћу не мисли баш Министарство унутрашњих послова. Постоје данас, у транзиционом друштву, много суптилнији видови контроле. Подсећам: Госпођа Смрт у мојем миракулу послата је од стране Корпорације; Самсину железару купује тајкун за једну куну. И уметници се данас купују на плацу, као мркве.

Новоизабрани хрватски председник Иво Јосиповић уклапа се у матрицу јунака ваших ранијих драма посвећених уметницима у вртлогу времена, политике, идеологије… Какав драмски обрт очекујете?

Не цопрајмо, не врачајмо! Јосиповић тек је пристигао. У Хрватској се сада осећа неко олакшање, ипак је он изабран готово плебисцитарно. Људи се више не дају солити као пре. Јосиповић је за себе рекао да је на време појмио како, ето, он, који компонује, није Моцарт. Па шта? И један Салијери зна о компоновању несравњиво више него било који „народни уметник” који гусла на једној жици до белог усијања: углавном у Ја-дуру. Таквих смо имали и превише. Председник државе исто тако мора сложити некакву композицију од врло разнородних делова. Добро је познавати контрапункт, знати како се праве акорди, а такође знати чему служи метроном…

Весна Рогановић