Нека слова и неке ноте полако почињу да „живе” на оперској сцени Народног позоришта. Тај нови наслов на репертоару најстаријег београдског театра јесте „Хасанагиница” Растислава Камбасковића, чија је премијера заказана за 22. новембар. Важан је то датум, Дан позоришта, када ће бити обележена 141 година ове куће. И оно ништа мање важно: од последње премијере домаће опере овде је прошло више од четврт века. Та претходна, подсетимо, била је Коњовићева „Отаџбина (1983).

То је био повод за разговор са композитором и истакнутим музичким педагогом.

Певачи – солисти и хористи већ дуго пробају Вашу оперу, а од јуче већ су у рукама редитељке Иване Драгутиновић. Како Вам се чине ови први кораци „Хасанагинице” на оперској сцени?

Импресиониран сам са каквим су жаром у Народном позоришту ушли у овај захтеван пројекат. Тим пре што немају баш много искуства са модерним језиком, са дисонанцом, јер су васпитавани на италијанском, класичном репертоару. Велики је то напор за уметнике, поготову што се ноте морају надградити својим стваралачким доприносом. Лавовски део терета у читавом том послу понео је Младен Јагушт. Елан диригента коме је 85 година задивљујући је. И да му је 50 опет би било много. Полет свих актера чини ме сретним и оптимистом у погледу крајњег исхода.

Тему Ваше прве опере нашли сте у народној балади над баладама? 

Та идеја давно се родила, а полазиште за мој либрето била је позната драма Љубомира Симовића. Иницијални подстицај је, међутим, било испитивање сличности и разлика између народне песме и истоимене савремене драме. Продирање у људску психу мени је толико блиско, и то ме одушевљава у овом штиву. Прво што сам као композитор урадио било је да озвучим монологе и написао сам две арије Хасанагинице и једну њеног брата бега Пинторовића.

Симовићева драма прелила се у Камбасковићев либрето. Какав је уметнички договор међу вама направљен?

Лако смо се споразумели: кратити колико се мора, али никако убацивати нови текст! А кратити се морало, иначе би опера потрајала девет сати. Основни мој проблем је био однос микроструктуре и макроструктуре, а то је музика на принципима контраста, успона, падова... На микроструктури један проблем, на макроструктури други. Морају се музичке законитости применити на текст, на његов распоред.

Није, дакле, била мала ни „драма” композитора...?

Синтагме типа инспирација, па инспирација – не волим да банализујем. То јесте надахнуће, али је у изворном значењу „удисање”. И све то ја баш медицински  доживљавам. Свака моја ћелија била је овом темом натопљена. И данас, осам година по завршетку рада на „Хасанагиници”, цео текст могу напамет да вам изрецитујем. Док сам писао музику мој напор био је усмерен на подтекст: где ћу хорну, где тромбон, како пицикато, шта ће тимпани, шта ће певач... Муке су те слике од звукова. Сада је Јагушт у сличним стањима у којима сам ја био: живи са том опером, буди се, једе, спава... Од јутра до мрака он је у томе. Недавно, на проби ансамбла, извели су један квартет, онај који сам ја ноћима чуо у својој свести. Квартет модеран, не вердијевског типа, а емоције уложене у писање тог фрагмента у мени су се тако снажно обновиле – до суза.

Шта би дугогодишњи универзитетски професор анализе музичког дела и хармоније, сада додуше пензионер (национални), рекао студентима о овој опери?

Ту музику бих дефинисао као умерени експресионизам. Значи, дело је модерно, с тим што су у првом плану моје пажње били певачи. Пуно је jaких звучних сукоба, искрено доживљених, који нису сами себи сврха, већ су у функцији музичке драме и емоција. Апартан и резак звук у мом опусу уочио је још мој професор, после драги колега, Властимир Перичић. Мислим да би се то могло рећи и за „Хасанагиницу”.

Према Вашим евиденцијама, „Хасанагиница” је српска опера (пре музичка драма) 50. по реду, написана. Како видите ово не баш богато поглавље наше музичке историје и себе у њему?

Прву српску оперу, „Женидбу Милоша Обилића”, 1901. написао је Божидар Јоксимовић, али је публика никад видела није. Чула је, међутим, његов мегахит „Играле се делије”. Чак половина опера написаних пре ове моје такође нису никад изведене, док их је неколико урађено само за телевизију. Ни тога више нема, ТВ сцена данас је прескупа и опустела. Тим више сам срећан што „Хасанагиница”, круна мог дела, коначно иде пред публику. Знам само да се писања нове опере више не бих латио. Велик је то посао, нарочито за нас који сагоревамо у оном што радимо.

Труд је огроман, а награда...?

За мене највећа – одличан пријем код публике. А за оно друго... Када су ме питали за хонорар рекао сам, што личи на анегдоту, како бих био задовољан ако ме по страници плате као преписиваче нота – између 30 и 50 евра. А моја опера вам је једна права књига од 650 страница. Наравно, нису хтели ни да чују. ... И сад, нека нова опера... Нека, хвала! – каже и речи појачава осмехом.

М. Шеховић

-------------------------------------------------------

Јасмина Трумбеташ у насловном лику

У „Хасанагиници” ће насловну ролу тумачити Јасмина Трумбеташ-Петровић, Хасанага ће бити Вук Матић, улогу Пинторовић бега припремају Јанко Синадиновић и Дејан Максимовић, лик Суље Мика Јовановић и Небојша Бабић, мајке Хасанагине Наташа Јовић-Тривић и Тамара Марковић, мајке Хасанагиничине Олга Савовић... Сценографију ради Борис Максимовић, костиме Катарина Грчић, а кореографију Константин Тешеа.