Не­над Џо­ни Рац­ко­вић, на­ив­ни умет­ник 21. ве­ка или од­мет­ник, ка­ко уз смех ка­же, жи­ви у ате­љеу ко­ји је сли­ка-ро­ман од 360 сте­пе­ни, „ви­зу­ел­но-на­ра­тив­ни рин­ги­шпил”, а сво­ју ко­лек­ци­ју ви­ни­ла је упра­во из­ло­жио, пр­ви пут по­сле 20 го­ди­на у но­во­бе­о­град­ској „Блок” га­ле­ри­ји. Под на­зи­вом „LordoftheHard­co­re” по­став­ка ко­ја се мо­же ви­де­ти до 27. ма­ја об­у­хва­та умет­ни­ков „ви­део џе­јинг” (ди­ги­та­ли­зо­ва­ни на­чин ми­шље­ња у сли­ка­ма) и елек­трон­ску кла­бинг му­зи­ку. Рац­ко­вић ре­а­ли­зу­је умет­ност као по­пу­ла­ран до­га­ђај, у сво­јим тран­сфор­ман­си­ма ве­за­ним за игру, екс­пе­ри­мен­те у сфе­ри по­на­ша­ња... „Пер­фор­манс је умет­ност од­но­са, а ја се ба­вим тран­сфор­ман­сом тј. умет­но­шћу по­на­ша­ња”. Фа­но­ви на феј­сбу­ку на­зи­ва­ју га сли­ка­рем, сту­ди­рао је глу­му и био ак­тер у фил­мо­ви­ма „Ка­ко је про­пао ро­кен­рол”, „Цр­ни бом­бар­дер” и „Mar­ble Ass”, аутор је ро­ма­на „Аспи­рин”, „Књи­га ре­це­па­та” а упра­во је на­пи­сао још јед­ну књи­гу.

Ка­да се уше­та у Рац­ко­ви­ће­ву сли­ку, зва­ну ате­ље раз­го­вор спон­та­но по­чи­ње и аутор о из­ло­жби у „Блок” га­ле­ри­ји ка­же:

– Прошлo је 20 го­ди­на од пр­вог из­ла­га­ња ви­ни­ла, а 30 го­ди­на од слу­ша­ња пло­ча и ин­тер­ве­ни­са­ња по тим ви­ни­ли­ма, ко­ји су са­да у „Блок” га­ле­ри­ји. Са 15 го­ди­на по­стао сам вун­дер­кинд СКЦ-а, ка­да је на сна­зи би­ла иде­о­ло­ги­ја „Ар­те по­ве­ра”, си­ро­ма­шне умет­но­сти. Имао сам фик­са­ци­ју на тај еле­гант­ни цр­ни ви­нил и кад сам пр­ви пут из­ла­гао пло­че при­чао сам да су струк­ту­ре умет­нич­ког де­ла рил­не, они ка­на­ли у пло­чи, а љу­ди су ме гле­да­ли бе­ло. Ис­по­ста­ви­ло се са ди­ги­тал­ном тех­но­ло­ги­јом да су да­нас пло­че мо­жда је­ди­ни пре­жи­вео ар­те­факт из 20. ве­ка.

На ва­шој из­ло­жби ни­је би­ло пер­фор­ман­са већ се, ка­ко ви ка­же­те, де­сио тран­сфор­манс. У ком сми­слу?

Смрт ми се ду­го опи­ра­ла и на кра­ју је по­пу­сти­ла. При­хва­тио сам чи­ње­ни­цу про­ла­зно­сти, суд­би­не умет­ни­ка, ни­штав­но­сти ин­ди­ви­дуе у на­шем мул­ти­ме­ди­јал­ном уни­вер­зу­му. Прак­тич­но то је еле­ган­тан на­чин да умет­ник иш­че­зне и пре­пу­сти те­рен мла­ђи­ма. Те пло­че су афир­ма­ци­ја ди-џеј кул­ту­ре, за­сно­ва­не на за­ба­ви, му­зи­ка је ту све­де­на на та­ла­сну ду­жи­ну, ви­зу­е­ли­за­ци­ја му­зи­ке је бом­бар­до­ва­ње оч­ног жив­ца у мом слу­ча­ју, суб­вер­зи­ја... и то је про­ла­зно. То је чист еска­пи­зам.

За­што сте се­бе на­зва­ли на­ив­ним умет­ни­ком 21. ве­ка ?

На чу­дан на­чин сам се укљу­чио у но­ви ми­ле­ни­јум, ду­пли­ра­ју­ћи соп­стве­ни жи­вот. Ка­ко сам то из­вео? Исто­ри­чар­ка умет­но­сти Оли­ве­ра Ерић, ко­ја ми је исто­вре­ме­но и ме­на­џер­ка и ку­сто­ски­ња Га­ле­ри­је ФЛУ пре­у­зе­ла је мој вир­ту­ел­ни иден­ти­тет на Феј­сбу­ку, а то ми је омо­гу­ћи­ло да жи­вим па­ра­лел­не ег­зи­стен­ци­је. Да­на­шња ре­ал­ност, јед­на ин­те­грал­на ре­ал­ност ко­ја је ри­ја­ли­ти шоу, стра­шна же­ља да се бу­де ви­ђен, да се иза­ђе из ано­ним­но­сти, омо­гу­ћи­ла ми је да бу­дем ин­ког­ни­то, не не­где дру­где, не­го у соп­стве­ном жи­во­ту. Да бу­дем ин­сај­дер, на ули­ца­ма гра­да ода­кле сам по­те­као. Кад ка­жем на­ив­ни умет­ник, то зна­чи да сам све ово ра­дио да би био ли­цем у ли­це сам са со­бом, без ика­квог ин­те­ре­са. На­кон рас­па­да за­јед­нич­ке др­жа­ве, смр­ти гра­да, кул­тур­не мре­же, де­си­ло ми се да ми мој ин­тим­ни жи­вот по­ста­не за­ни­мљи­ви­ји од сва­ке умет­но­сти. На­ив­ност је у то­ме што ни­сам мо­гао да одо­лим том жи­во­ту.

Ка­да сте по­че­ли да пра­ви­те ко­ла­же и бо­ји­те зи­до­ве да ли сте на­ме­ра­ва­ли да на­пра­ви­те од ате­љеа јед­ну сли­ку?

Жи­вео сам у јед­ном пе­ри­о­ду те­шко и пр­ве ма­те­ри­ја­ле по­ста­вио сам на зи­до­ве за­то што је ате­ље про­ки­шња­вао. Он­да сам схва­тио да пра­ва те­ма за сли­ка­ра ни­је она ко­ју ће да сли­ка, не­го чи­ње­ни­ца да му је ег­зи­стен­ци­ја уну­тар јед­не сли­ке од 360 сте­пе­ни. То је, с јед­не стра­не, оства­ре­ни де­чач­ки сан о ле­пље­њу по­сте­ра, на­из­глед то сва­ко уме, али по­сте­пе­но про­ра­ди­ло је не­све­сно, мре­жа зна­ко­ва по ко­ји­ма сам ор­га­ни­зо­вао до­га­ђај. Имам на­ме­ру да овај ате­ље-сли­ку пре­зен­ту­јем у окви­ру Ок­то­бар­ског са­ло­на као пра­те­ћи про­грам. На при­мер три пу­та не­дељ­но по­се­ти­о­ци би са во­ди­чем до­ла­зи­ли ов­де  и био би при­су­тан ди-џеј где би се про­јек­то­ва­ла сли­ка на бе­лом ква­дра­ту. Уме­сто не­ке објек­тив­не сли­ке ре­ал­но­сти има­мо су­бјек­тив­ну илу­зи­ју си­сте­ма, ауто­но­ми­је, сло­бо­де...

Но­ва књи­га је већ на­пи­са­на, зо­ве се „Че­ти­ри го­ди­шња до­ба”, ко је из­да­вач и шта је ње­на те­ма?

Прет­ход­не књи­ге об­ја­вио је Де­јан Илић из „Фа­бри­ке књи­га” и на­дам се да ће об­ја­ви­ти и ову но­ву. Те­ма ро­ма­на је оно што је це­на зре­лих го­ди­на, и умет­ник, чо­век ко­ји је у не­ким дру­гим ства­ри­ма су­пер­хе­рој, али не мо­же да се но­си са сва­ки­да­шњи­цом и бе­жи у кла­бинг, у вир­ту­ел­ну ди­мен­зи­ју.

Да ли још по­сто­ји че­жња за глу­мом?

По­сто­ји и она бо­ли, то је бол, пат­ња не­из­мер­на. То је му­ка жи­ва. Сни­мио сам ан­то­ло­гиј­ски, кон­тро­верз­ни филм пре 15 го­ди­на („Mar­ble Ass” – Ж. Жил­ник) са глав­ном уло­гом и по­ка­јао сам се три­ста пу­та што сам то ура­дио. Због тог фил­ма и ње­го­ве про­во­ка­тив­но­сти, на не­ки на­чин, та­ква је и мо­ја суд­би­на, али умет­но­сти не­ма без по­сле­ди­ца. Пу­но је го­ди­на про­шло од та­да. Да ни­сам то сни­мио бо­ље бих се про­вео у жи­во­ту.

Б. Ли­је­скић