Окружен сликама и објектима на изложби „Carry on” (у преводу „Идемо даље”), која траје до краја месеца у београдској Галерији 212, уметник Александар Цветковић у разговору за „Политику”, са пуно жара, прича о томе колико је уживао у овом периоду сликајући баш та дела која управо гледамо. Реч је о радовима који представљају поновно извођење слика („ре-енектинг”) из циклуса „Њујоршке импресије”, насликаних пре три деценије, које се сада налазе у музејима широм света. А до тог некадашњег циклуса довела је једна награда коју је Цветковић, некадашњи студент Недељка Гвозденовића, својевремено освојио на Другом бијеналу југословенске ликовне уметности у Њујорку 1980. У том контексту добио је бројне понуде из иностранства и следећих неколико година живео на релацији Београд – Њујорк и трагао за сопственим сликарским изразом. Потом су уследиле све домаће најзначајније награде на Октобарском салону, на Меморијалу „Надежда Петровић” у Чачку, „Политикина” награда. О овој изложби, која ће после Београда гостовати у Аранђеловцу на Смотри „Мермер и звуци”, Александар Цветковић каже:

– Слике које видите су поновно извођење дела из циклуса „Њујоршке импресије” и наравно да нису исте као оне, нису реплике, то је и немогуће урадити осим фотоапаратом. Из целог опуса који сам створио најјача је управо серија „Њујоршке импресије” из осамдесетих, када сам се ослободио сликарства оштре ивице и хиперреализма, направио радикални рез и посветио се боји, пигментацији и колору, великом формату.

Да ли постоји још неки циклус коме бисте се вратили на исти начин?

Лепо је враћати се у младост, позитивно је повремено преиспитати себе на један други начин, после великих изложби и серија слика. Кад је неки роман добар, увек га ваља више пута прочитати и често читати оно што је суштина, тако је и са сликама. Ако бих опет правио неки „ре-енектинг”, можда бих радио своје „Конквистадоре”. То су слике с краја осамдесетих, деведесетих. Сећам се те енергије док сам их стварао и после толико година, искуства, тог талога искуства, осећам се данас као седиментна стена… Зато увек у тим новим, старим сликама додам ово ново, садашње време, тако да су то можда и богатији радови.

Да ли бисте волели да Ваше слике које су сад у иностраним музејима видите поново на једном месту?

Имам јаку жељу за тим, само кад бих пронашао адекватан простор да их покажем, али ту већ долазимо до озбиљнијих ствари, јер би то заправо била ретроспектива када бих изложио све старе и нове радове, да се види мој комплетан опус. Ипак, мислим да је још увек рано за то... Има времена.

Како доживљавате данашњу ликовну сцену?

Ми смо мала средина, са много дешавања, видите колико академија имамо у нашој малој Србији. Време постмодерне је донело слободу, освајање разних ликовних простора. Тако да још увек имамо младе концептуалне уметнике, сликаре који се баве класичним штафелајским сликарством, вајаре који раде у материјалу. Наша ликовна сцена је богата, што је за похвалу, и никада није било жешће него сада. Изгледа да су тешке године биле инспиративне . Кажу нема добре поезије са пуним стомаком.

Освојили сте најзначајније домаће награде, да ли су стизале у право време?

Награде које сам добио стигле су у право време и биле су стимулативне. Награда у Њујорку осамдесетих ми је изузетно значила, било је тамо људи који су хтели да раде са нашим уметницима, осим тога тамо је све бизнис. После ње сам добио разне ангажмане, продужио боравак у Њујорку, имао сам добре послове и било је и новца. У њујоршкој фази је буктао хиперреализам, а ја сам као млад човек желео да упознам све могуће технике сликарства, радио сам са ер брашевима, слике великог формата, потпуно реално, реалније од реалног… – хиперреализам. Обилазећи галерије и музеје упознао сам много америчких уметника и видео сам да је хиперреализам слепа улица и окренуо сам се другим стварима. Тако сам почео поново да радим оно што сам и на Академији сликао, када сам био изразити колориста.

Шта је данас после толико искуства изазов за Вас и шта Вас покреће?

Изазов ми је да после ове направим нову изложбу са другачијом поетиком, сви они који познају мој опус знају да је свака моја изложба била другачија. А покрене ме кад неко од сликара, мојих колега, направи нешто добро. При том не гледам на то ко је мени сличан, него ценим занат, јер, ко не познаје занат не може да буде добар уметник. Ратко Лалић је мајстор свог заната, Владимир Дуњић такође, а Мрђан Бајић је неприкосновен.

Биљана Лијескић