Стивен Хелер провео је 33 године радећи као арт директор„Њујорк тајмса”, а преко две деценије као гостујући уредник магазина „Принт”, „Бејслајн”, „Ај”… Тренутно је уредник „Аига војс: онлајн џорнал ов дизајн”. Као аутор, коаутор или уредник издао је више од сто књига о графичком дизајну и популарној култури.

Од тога је са својом супругом и познатом дизајнерком Луизом Фил написао око двадесетак књига за „Кроникл букс”. Предаје историју дизајна на Школи визуелних уметности у Њујорку. Аутор је бројних утицајних изложби и добитник престижних награда. Један је од водећих ауторитета у области критичке мисли о графичком дизајну.

Колики удео у америчким политичким кампањама има графички дизајн, а колики ТВ наступи, говори и скупови присталица?

Уз изузетак Обамине председничке кампање, рекао бих да је утицај графичког дизајна занемарљив. У светлу председничких избора и тренутне економске кризе, а постављено у шири контекст, све то не значи много више од обичног брендирања.

Кад смо већ код последњих председничких избора, колико креиране слике могу да буду одлучујући фактор у избору једног или другог кандидата?

Да будем искрен, не знам шта је тачно превагнуло у Обамином случају, али сам убеђен да су графичка решења и графички идентитет који је створио Обамин табор имали снажан позитиван ефекат. Код бирача је пробуђен осећај поноса што су део једне локалне и спонтане иницијативе да се изабере први црни председник.

Сендеров лого и постер Шепарда Фејрија који није био званичнидео кампање, главни су визуелни носачи Обамине кампање. Превазишли су границе САД и постали савремени симболи наде и промене. Колико су сама графичка решења допринела томе?

Сендеров лого је званичан лого, наручио га је Обамин изборни штаб, док Фејријев постер није наручен, али је прихваћен као део кампање. Оба решења су симболи наде, а читава кампања и јесте била једно велико слављење наде.

Слажете ли се да капитализам уме да прогута некадашње револуционарне слике и испљуне их назад као стерилне производе масовне потрошње? Неке политичке слике,као што су совјетски постери или слика Че Геваре,одавно су изгубиле моћ, али неке су и даље прилично јаке.

Да, наравно да се слажем. Све што има неки поп-културни потенцијал биће употребљено, и Че је најбољи пример. А онда имамо и знак peace(мир). У ствари, Исус Христос је најбољи пример. Гледајтесамо колико варијација има на ту тему. Али,слава тог типа има и другу страну. Уколико лице или симбол нису заштићени врло чврстим законом, дизајнери и трговци могу слободно да их употребе. Знатеи самида је Гебелс то најбоље схватио када је увео закон о заштити националних симбола. Мислим да већина ствари на овој планети може да профитира од тога што је неутрализована комерцијализацијом. Добро, угришћу се мало за језик. Не мислим да би кукасти крст или холокауст требало да буду тривијализовани.

О одговорности дизајнера нашироко се дискутује − колико дизајнер мења свет, може ли и мора ли да се бави социјалним питањима, шта то све значи у корпоративном свету, па питање едукације публике... До које се мере то учи у школи, ако се уопште учи?

Учи се у школама више него икад. Мислим да су глобално загревање, одрживост, озелењавање само фразе, али труд који стоји иза њих је неодвојиви део дизајнерске праксе и утиче на будућност свих нас. Овог лета почињем са школским програмом „Утицај: дизајн за друштвене промене” у Школи за визуелне уметности. Упитању је шестонедељни програм о друштвеном предузетништву, а резултат ће бити да студенти ураде нешто вредно за Њујорк.

Налазим да је Камеронов филм „Аватар” снимљен за гледање у 3Д, један од најдводимензионалнијих филмова, и политички и визуелно. Пада ми у очи недорађен фиктивни свет и слављење чисте препродуцираности. Ипак, нашао је своју публику и испоставља се да је то филм са највећом зарадом у историји. Видите ли проблем овде?

 

Да, у праву сте. Нисам љубитељ тог филма. Ако процењујемо креативност, досадан је, а фасцинантан је из потпуно другог угла. Као и сваки филм настао у стресна времена, и овај је направљен да скрене пажњу са проблема. Претпостављам да је то добро. Ово је година за разне апокалиптичне филмове. Јако сам их волео кад сам био мали јер су причали причу која је тешко остварљива. Ха-ха-ха! Е сад може. И захваљујући компјутерским ефектима и осталој технологији, данас и видимо да се дешавају у стварном времену.

Мислите ли да толике опције и пречице у дигиталном свету чине дизајнере лењима?

Лењост није баш реч коју бих употребио. Што више опција имате, то више морате да се прилагодите све већој брзини. У филмској индустрији одређене ствари вероватно се лакше праве. Технологија је увек неке ствари чинила лакшима, а неке тежима. Лењост није проблем. Незнање јесте. У тако богатом медијском окружењу постајемо све глупљи, не паметнији.

Укратко, мислите ли да су данас слике из домена графичког дизајна више симптом него узрок и у којој мери су једно, а у којој друго?

Графички дизајн је још једна форма комуникације уз видео, сликарство, скулптуру, видеоигре итд. Слике су, претпостављам, одраз и мотиватор културе. Увек зависи од тога ко их прави и чему су намењене.