Од нашег специјалног извештача

Венеција, Лидо – Софија Копола је добитник „Златног лава” 67. Венецијанског фестивала и од овог тренутка ништа више неће бити исто за дражесну ћерку легендарног оца Френсиса Форда Кополе и миљеницу повелике филмске фамилије Копола–Кејџ, којој припада и Николас Кејџ, под чијом је сенком дуго живела покушавајући да се искаже и као глумица, за шта је освојила само једну награду и то „Златну малину” за најгору глуму, затим и као модни стилиста у Паризу, у којем је живела са музичарима и редитељима видеоклипова, па и Квентином Тарантином.
У тренутку када се дохватила камере и омиљеног хобија богаташке деце – режије, многи су само подсмешљиво климали главом, не верујући да ће од најмлађег Кополиног детета – Софија је рођена 1971. у Њујорку, после синова Џејсона и Романа Кополе – и то женског рода, икада озбиљно да постане редитељ.
А онда се догодио сценарио за филм „Живот без Зои” који је режирао њен отац, па „Невино самоубиство”, „Изгубљени у преводу” и „Марија Антоанета” – све сами филмови у којима Софија нуди низ личних мотива, попут живота деце у сенци родитеља, дисфункционалне породице из шоу-бизниса и самоће, које варира у свим својим делима. И у овом најновијем, филму „Негде” са којим је освојила „Златног лава”. Дошао је тренутак да Софију Кополу коначно сви схвате озбиљно.
Можете ли да ми објасните зашто се главна радња у Вашим филмовима догађа у хотелима. Ту осим овог последњег филма „Негде” и чувеног „Изгубљени у преводу”, укључујем и Ваш први сценарио „Живот без Зои”, па и „Марију Антоанету”, јер је и Версај у овом филму нека врста луксузног хотела?
Ха, тачно! Када сам почела да пишем сценарио за филм „Негде”, у једном тренутку сам помислила : „Ох, ето ме поново у хотелу!” Док сам одрастала, проводила сам много времена у хотелима и хотелским собама, пратећи свог оца на снимањима на различитим локацијама по свету. То је био мој начин живота и као дете мислила сам да људи живе у хотелима и тамо се добро забављају и постају део хотелског унутрашњег света.
Али, тај свет је и прилично усамљен? Јесте ли се и Ви осећали усамљеним попут Ваших јунака?
Сигурно да повремено јесам, али више у смислу што сам одрастала уз моћног оца, који је стално привлачио људе око себе и који је радио нешто што је било необично и имао мало времена да се у потпуности посвети мени.
Нешто слично видимо и у филму „Негде” у односу између лика глумца Џонија Марка и његове ћерке Клио, чије он таленте не примећује?
Није све у том филму о мени. Инспирацију за лик Клио, добила сам посматрајући ћерку својих пријатеља који су у шоу-бизнису. У свему што радим, било да пишем или режирам, има и личног. Животно искуство вас информише о томе шта треба да пишете. Једини прави оригинални сценарио био је онај за филм „Изгубљени у преводу”, а за све друге филмове сценарија сам писала према мотивима из књига. Онда сам написала сценарио и за „Негде” и та два филма су личнија и то се осећа. Обожавам лично, интимно филмско стваралаштво, филмове који долазе из личног погледа на свет особе која га ствара. Покушавам да и сама то чиним и да снимам личне филмове.
Филмове који су снимљени на класичан начин, без „летења” камере, филмове са 35-милиметарском камером, а не дигиталном?
Увек снимам на филмској траци. Мој отац је сада заљубљен у ХД камере и сматра да је веома слатко што смо Роман и ја тако сентиментални и што толико волимо филм. Филмска трака има прелеп квалитет који је уникатан и надам се да ћу на њој снимати још дуго.
Можете ли да ми кажете нешто о месту породице у Вашим филмовима?
Одрастала сам на филмским сетовима свога оца, а он је увек радио са много чланова своје породице или са екипом са којом је сарађивао дуго времена, тако да је то стварало увек добру атмосферу. Логично је зато што је уз мене увек и мој брат Роман, који је веома талентован и који у свим мојим филмовима, осим у продукцији, помаже и током снимања предводећи другу снимајућу екипу (second unit). Он је ту уз мене да би ми помогао, али и зато што ме веома добро познаје и тачно зна шта бих и како бих ја нешто снимила или урадила, а како не могу увек да будем на свим местима током снимања, Роман је ту да ме замени. Међутим, све то је заправо само продужетак онога што се дешавало још док смо Џејсон, Роман и ја били деца. Партнерство и међусобно помагање.
Да ли имате осећај да сте сада, као филмски стваралац, дефинитивно направили сопствени идентитет и да нисте више под сенком фамилије Копола?
Да, дефинитивно осећам као да имам свој сопствени глас. Иако припадам и долазим из наслеђа на које сам веома поносна, заиста приступам свом раду на сопствени начин.
И уз подршку породице, оца?
Мој тата је увек пружао велико охрабрење целој нашој породици, тако да је лепо имати такву подршку. Али, отац ме такође охрабрује да чиним ствари на сопствени начин, што значи са моје, женске, тачке гледања. Дакле, другачије од неког другог или од њега.
Сматрате ли се и неком врстом гуруа јер сте кроз своје филмове наметнули и лични стил, не само филмски већ и модни?
Не размишљам много о томе, већ заиста уживам у визуелним аспектима филма. Костими су увек његов важан део, моје бављење модним дизајном у томе ми само помаже, а и представља новину јер је већина редитеља мушког рода и не воде рачуна о моди.
Када сте на себе преузели мултипликовану улогу – сценариста, редитељ, продуцент, јесте ли помислили да то може да буде отежавајуће по вашу креативност и по крајњи резултат филма?
Осећам да све те улоге у мени нису у конфликту. Оне заједно раде за мене, јер желим да мали буџет филма сачувам, уједно и растегнем што је више могуће, тако да бих, као редитељ, имала пуну креативну слободу. Уколико бих имала велики буџет, тада креативну слободу, која је за мене од суштинске важности, не бих имала. Стално изналазим начине да урадимо све што јефтиније могуће, а да на екрану све изгледа лепо и раскошно.
Можете ли да ми појасните наслов филма „Негде”?
Смешно је што је „Негде” био само радни наслов који се онда некако заглавио и остао ту. Пожелела сам да снимим филм који би био у тоновима поеме о једном периоду у животу младог човека који је ухваћен у клопку немогућности преласка из незрелости у животну зрелост, који рефлектује његову спознају да мора да оде негде али не зна тачно где. Радња филма јесте смештена у савремени Холивуд, али није о филмском бизнису и ви нећете видети мог јунака како ради као глумац, већ само оно ко је и шта је када је сам са собом. Свако се може идентификовати са универзалном темом породичне и личне кризе.
Да ли је то што сте постали мајка променило Ваше погледе на филм?
Не знам, јер не знам шта све могу да очекујем. Једино сам сигурна да то мења погледе јавности на мене. Знам и то да су се сада и моји приоритети променили. 
Дубравка Лакић